Foto: milka.com

… a generalni sponzor je Milka. Ne krava, nego kompanija koja proizvodi Milka čokoladu. A još se muvaš po netu pa stalno slušaš brend stručnjake kako stvoriti brend.

To što su danas brendovi je nastalo iz toga što je neko seo, zamislio se ko onaj kameni mislilac, onaj što mu u reklamama puca glava, mislio, mislio, i smislio da hoće da za njegov proizvod zna ceo svet. A da bi ceo svet znao, pa još i poželeo proizvod, on, jelte, mora da bude kvalitetan, a ime mora da mu bude dobro odmereno, lako pamtljivo, zvučno, da može da ga izgovori prosečan stanovnik planete kojim god jezikom da govori. Čitala ja, inače nemam pojma.

I tako, gledam malopre taj slalom, svaki skijaš obučen u onaj Milka prslučić, i lepo ne vidim ni njega, ni kapije, nego vidim Milku kako pase na nekoj švajcarskoj livadi a iza nje se bele Alpi. Setim se onog bilborda – „Samo pomisliš i tu si“ – batalim gledanje slaloma i odem da pravim rum kocke. Ono jes’ da rum kocke nemaju nikakve veze sa Milka čokoladom al’ za to sam imala materijal.

I praveći te rum kocke počnem da kontam sa ciljem da prekontam, što nam, bre, praksa ne ide kad smo teoretski dobro potkovani, mislim ti brend menadžeri, ja, rekoh, nemam pojma, samo tako povremeno mislim i kažem a da me niko nije pitao.

Setim se kako sam čitala da je Milka, ona krava što je farbaju ekološkim bojama da bude onako lepo ljubičasta, odvajkad takva kakva jeste, i kako joj nadenuše to ime od dve reči – mleka i kakaa, prosto da prostije ne može biti. Dobro, jeste i čokolada kvalitetna, ali ima i kvalitetnijih. I tako, ta krava pase na tim livadama ispod Alpa, a gde god si u svetu i ugledaš je kako pase na bilbordima imaš asocijaciju na čokoladu, pa ti se prijede a i odjednom ti se seli u Švajcarsku, onu zemlju po kojoj uporno, već godinama pokušavamo da napravimo Srbiju, i svakoj vlast verujemo da će kol’ko sutra, samo da ih smestimo u fotelju, pa saznamo da nije moguće.

Znači, ljubičasta krava, pa slatko, pa rajski život u Švajcarskoj. To vam je ono kako čokolada brendira zemlju. Valjda. Neka me stručnjaci isprave, rekoh da pojma nemam, samo mislim. gledala slalom.

Nastavim sa onim rum kockama i stignem do naše najukusnije čokolade – Najlepše želje. To je ona čokolada koju smo obožavali kao deca, mini čokolade su bile pakovane u kutiju, ti je otvoriš, jedeš, jedeš, i nekako, kad god nakreneš kutiju ima još. Kao bunar koji ne može da presuši. Čar čokolade bila u kutiji, majke mi.

I onda se neko dosetio da je to glupo, ta kutija, ili da je neisplativo, pojma nemam, i te čokolade počeo da pakuje u neku poluprovidnu kesu. Em je kesa, em vidiš koliko unutra ima, em je poluprazna. Nikad je više nisam kupila. A ni dobila. Ni to nema veze, ima veze kako da plasiraš ovu čokoladu na strana tržišta kad se zove Najlepše želje, meni na domaćem jeziku ime glupo. Kao da je bombonijera, ona socijalistička kutijčina sa 100 grama bajate čokolade, a ne čokolada. Doduše, i ime Najlepše želje je iz doba socijalizma, kad nam niko nije trebao, naše bilo najbolje, a Milku si mogao da imaš samo ako ti ujak radi u Švajcarskoj. Nego, kad ugledate danas Najlepše želje na rafu, koja vam je asocijacija? Ja kad ugledam, setim se one kutije i kupim Milku. Lepo me ona kesa odbija.

Pred kraj spremanja rum kocki, pade mi na pamet Univerzijada i vrabac Srba, i onaj predlog oko koga su se klali da se taj vrabac zove Dživdžan! Dživdžan, bogtemazo. Da niko sem nas ne može da izgovori, a da svaki učesnik Univerzijade, kad kupuje suvenire, dobije želju da cvili.
Na kraju počnem da lomim mozak, koji je to naš proizvod koji smo brendirali a da bar negde u svetu vrisnu kad ga ugledaju – Srbija. Pa šta god da pomisle, dal da smo rajska zemlja ili, češće, da svi imamo bradu.

Skontam da nemamo, a kontala sam od slaloma dok ne završih rum kocke, jedno dva sata.

I sad se pojedoh.

Vi me ispravite ako grešim.

Mi smo samo brendirali Tita, još onomad, zbog toga su nas zamišljali sa istetoviranom petokrakom na čelu. Pa Miloševića, isto onomad samo malo skorije, zbog njega nas zamišljaju sa bradom, nema veze i ako si žensko. I sad imamo Tadića zbog koga Kluni ne može da spava i jede se da ovaj em što je lepši ne počne i da glumi. Kako nas zamišljaju ne smem da počnem da mislim, nešto između divljaka koji, da prosite, sere gde stigne, šta ćete kad u onom izveštaju piše da milion i po nas nema taolet, i kanibala koji jede Albance.

Novaka ne mešam, njega nismo stvorili mi, da je bilo do nas još bi trčao po kopaoničkim poljima i to samo tri meseca godišnje kad nema snega, njega su stvorili mama i tata a o to se grebe komplet vlast sa pridruženim članicama.

Proizvode imamo samo što nisu brendovi. Nikome sem nama. Da neki od njih nisu kvalitetni – nije tačno.

Zato, u čemu je fora?

Zna neko?

Kako to nismo uspeli ništa od onoga čemu se oduševe stranci, i Amerikanci i Japanci, a i oni između, da pretvorimo u srpski brend?

Na početku, sećate li se koliko Srba (statistički) misle da je homoseksualizam bolest, pu, pu, daleko bilo i da je ta bolest stigla iz mrske nam Amerike, inače toga do bombardovanja nije bilo…

Na početku, takođe, ako je neko zaboravio, moj stav o gay osobama se zna – osobe su. Ende.

Ta osoba, ili – te osobe su oni koji pred održavanje Parade ponosa, svaki put, moraju da čitaju tekstove kojima se mediji iživljavaju nad neukom Srbijom, i moraju da pročitaju šta svaki nacionalista, patriota, velikiSrbin, ili kako se to zove, to kad je rođeno ispravno, misli o toj „pojavi“. Sećate se one gospođe u bundi koja je rekla da „pedera ne bi ni rukavicom dodirnula“.

Moraju da čitaju šta misle popa i popina svastika, odnosno iz njihovih usta šta misli bog, iako danas vidimo da bog baš i nije mislio kad je stvarao čoveka i da mu se čovek omakao, za razliku od svih ostalih životinja. Zakazala bogu kreativnost.

Na kraju, moraju da čitaju šta misle drugovi vodiči u bolju budućnost koja je tu iza ćoška, pa da čuju kako drug Đilas neće da se maje s njima, važniji mu Beograd, kao da gay osobe ruše Beograd, Dačića kako njegovih 100.000 policajaca „grada Čikaga“ ne mogu da odbrane šačicu koga god, Tomu Nikolića kako neće da priča o bolesnim ljudima (pred poslednje izbore), Palmu kako bi skočio iz aviona kad bi pored njega seo peder, jebote, pošto ljudima na čelu to piše.

(Što mi se ne desi na sedištu pored, samo da kažem – ja sam peder iako ne izgledam, skači!)

A sada, drugovi i drugarice – u licemernoj Srbiji je roditelje sramota od sveta što im je sin gay, isteraju ga iz kuće da ceo svet zna da oni nisu odgovorni za to. U toj istoj Srbiji, roditelji nekih ubica, huligana, silovatelja, dignu nebo i zemlju da dokažu (lažući) da njihov sin – ili nije to uradio, ili jeste ali slučajno, omaklo mu se, ili ne bi da nije upao u loše društvo… U Srbiji roditelji posećuju svoju decu ubice u zatvoru, ovi drugi bi da im se deca nisu ni rodila.

Ne znam šta je teže oprostiti.

Nego, u Srbiji generacije i generacije roditelja (sa časnim izuzecima) svoju decu vaspitavaju sa  – dok moj ‘leb jedeš ima da bude kako ja kažem! U prevodu –  ima da se oblačiš kako ja hoću, da jedeš šta ja hoću, da se družiš sa kim ja hoću, da se zabavljaš sa kim ja hoću, da biraš ili mi ili on/ona koga voliš, nekom drugom, neuporedivom ljubavlju, da se oženiš/udaš kad ja hoću i za koga ti ja izaberem, ima da me poštuješ, ima da te lešim, ima ovo, ima ono, zaključno sa  – ja sam te rodio, ja ću i da ti sudim!

Generacije i generacije roditelja nisu ukapirale zašto su rodile decu, da su njihova deca bića koja imaju mozak da sama upravljaju svojim životima i da imaju prava na život kakav izaberu, šta god to bilo.

Generacijama roditelja je važnije šta će reći svet od njihovog deteta. Jer svet… to je jedna neartikulisana masa kojoj ne smeš da nagaziš na žulj, isto tako licemerna, sve moralan do moralnog kad izađu iz kuće… A ne znaju gde se zakopčavaju.

Generacije roditelja vaspitavaju decu sa  – radi kako ja kažem – osvetlaj mi obraz! Izvini, čiji obraz, i zašto ga sam nisi osvetljavao?! Mogu li ja da imam svoj obraz? I kako da mislim na svoj obraz ako moram da mislim samo na tvoj? Gde je moj život koji si mi podario?!

Nije ovo jedini razlog zbog čega jedan smeran, bogougodan, Srbin, dobar komšija, pitomog izgleda lica, istera svoje dete iz kuće. Isteruju, recimo, devojke koje su ostale u drugom stanju, neće kopile za unuče, zbog onog sveta…

Zato me, drugovi i drugarice, iritira pisanje o „ovom slučaju“ zato što je licemerno. Čudi me da još niko iz neke desničarske organizacija još nije dao svoje viđenje i rekao za „tatu“ – bravo Srbine, tako se radi sa izrodima! Pu!

Nego (ovaj deo je za vas koji me čitate odavno), sećate se onih mojih postova Il’ Mahlat il’ ‘ladna Morava i sličnih?

I danas, posle pet godina našeg braka, moj muž nema roditelje, rodbinu, stare porodične prijatelje, kumove, nikoga! Jer je odlučio da ima mene. Roditelji koji nisu iz Kuršumlije nego iz Beograda gde se ovakve stvari kao ne dešavaju, to emancipovano, fakultetski obrazovano, mislim da popizdiš, tata doktor nauka, grejao guzicom stolicu i sad sa tim doktoratom zagorčava život kome stigne, lobirali, lobirali, i uspeli ceo svet da ubede da je moj muž bolestan kad je oženio mene. Oči mi nisu videli a ponajmanje ono o čemu pričaju da su videli, sa kim i u kojoj pozi.

Pet godina mog muža niko od rodbine nije pozvao da vidi kako je, da li je živ? Niko! Ni kad mu je pre pola godine umrla majka sa kojom se pre toga ni telefonom nije čuo godinu i po dana.

Neoprostivi greh mog muža je što je oženio ženu stariju od sebe,“ ceo svet mu se smeje a rodbina u oči ne sme nikoga da pogleda“, na čelu sa tatom.

Da li mislite da je mom mužu lakše nego ovom momku iz Kuršumlije? Nije, obojica su odbačeni zato što su rešili da žive svoj, a ne tuđ život. Toga ima na sve strane.

Radi li se na tome? Ne!

Radi se na suprotnom, na trovanju.

Zato neki roditelji posećuju svoju decu ubice u zatvorima, ubiti je tako ljudski, desi se u afektu. Vole ih, bez obzira na sve.

Živeti svoj život, to je u Srbiji neprihvatljivo, kakav tvoj život dok moj hleb jedeš, gde ti je bila pamet, na šta si mislio, gajim te od „kilo mesa“, sve sam žrtvovao zbog tebe, to mi je hvala…

Pu!

Htedoh reći – zbog svega što sam napisala, slučaj momka iz Kuršumlije i mog muža, i stotine takvih slučajeva, su samo roditeljske presude, pomenuh gore – ja sam te rodio, ja ću i da ti sudim!

Čemu čuđenje? Licemerno je…

Psihički se pripremiš da uopšte ne gledaš, zašto bi gledao nešto što nema ni originalno ime a ni originalan sadržaj.

Ali ne možeš da ne slušaš kako će to biti najgledanija serija, gledana više od sto puta prikazanih – Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago, ona baba što se ne očešlja a selo izgore, i naletiš na to da neka glumica, oprostite ali ne zapamtih koja, toliko sam zainteresovana, u toj seriji glumi umetnicu Alisu.

Odma’ sam pobesnela.

Znači, Dedinje. Znači, ne može ona da se zove Zorica, Ljubica, Nataša, Dragana, kad živi na Dedinju. Pa još i umetnica. Gde si video da umetnica ima prosto srpsko ime. To je mogla Olja, mogla Milena, ove moderne ne mogu, moraju da se zovu Alise. Ne Mileve. Zamislite najavu za izložbu, performans, nešto tako – Večeras Mileva predstavlja svoju izložbu – Praznina taštine. Odmah biste rekli – more, koja je to seljandžura i kakva praznina taštine! E, ali kad kažu da to isto radi Alisa, dignuto na nivo, a vi se pravite da bogznakako razumete prazninu taštine kad je obradila Alisa. I odete da vidite Alisinu prazninu taštine, a kući se vratite isti kao što ste otišli.

I naravno, tako besna se prisetim  dece koja se zovu Faith, Kasandra, Onur, srela sam dečka koji se zove Ikon, možete misliti. Odakle ti, bre, to ime? Mama i tata vole ikone. E, živi bili. Kako te drugovi zovu? Paja! A??? Po prezimenu! Aaaaa…

Videla sam i Fedru, čistu Srpkinju, pravoslavku, roditelji rekli – sa imenom Fedra ne može da ima glup, srpski život, garant će biti belosvetski. I Natalie kojoj u ličnoj karti u rubrici ime oca piše – Milisav.

Sretoh i Filipu. Roditelji čekali Filipa. Ona ih zeznula pa oni rešili da zeznu nju.

Da ne nabrajam, izbezumiću se.

I sad čitam, o modi ovih Alisa, to ime silom prilika postade srpsko.

I Onuri.

Pa me živo interesuje da li će Onur kad poraste bibi lep kao Onur?

Ili kakav je već taj Onur po kome deci daju imena, ne gledah tu seriju?

I da li su Kasandre danas lepe kao Kasandra?

Hoću da vam kažem, potpuno pobesnim na ovakve gluposti, rodiš dete i u startu od njega praviš čudo, nesvestan toga da si pored toga kako ga neguješ i vaspitavaš odgovoran i za njegovo ime. Kakve Kasandre i Onuri, i bogtepita kakva još imena, u Srbiji?!

I kako će tog Onura sutra zvati ortaci, a kako će ga tek zvati ako saznaju kako je dobio ime?

Sve mi žao što nisam bila popisivač, majke mi. Pa da čujem patriJote kako se izjašnjavaju kao Srbi pravoslavci, prokosovski orijentisani, koji deci daju ovakva imena, da im se mile majke, onako suptilno, kako me bog dao.

Najprostiji odgovor bi bio – zato što jesmo majmuni.

Mi nikako da shvatimo da  kao klijenti raznoraznih firmi i servisa imamo pravo na uslugu koju su nam obećali ugovorom, na odgovore, ljubaznost službenika, i na kraju, da imamo pravo da tužimo onoga ko se ne drži dogovora potpuno isto kao što oni tuže nas. Isto kao što nismo shvatili da je vlast ove zemlje naš „servis“ a ne mi njihov.

Ako se neko i usudi da tuži onoga ko mu je neodgovornim poslovanjem naneo štetu, odmah će zagrajati hor onih koji znaju da od ta posla nema ništa, nisi valjda lud, jer kao što znamo kod nas to može da traje godinama a na kraju em pobedi monopolista em se vi osetite kao kompletna budala.

Kad budemo shvtili da svi on žive od nas, da moraju da nam pruže kvalitetnu uslugu, normalno shodno sojim sposobnostima, ovo je ipak zemlja Srbija, možda će se nešto promeniti.

Ovo je odgovor na pitanje  šta smo hteli ovom organizovanom kampanjom – da svi postanu malo ozbiljniji.

U vezi svega ovoga, pre par meseci sam pisala kako se u Srbiji svesno ignoriše ono što se piše po blogovima, tako će najverovatnije biti dok od blogova ne krene neka ozbiljna akcija, ili dok se procenat onih koji Inernet koriste za informisanje ne poveća.

Skoro se vodila ona polemika oko toga zašto blogeri i tviteraši trpaju noseve tamo gde im nije mesto, što pokušavaju da otmu ‘leba odgovornim novinarima zemlje Srbije kod kojih, kao Diogen koji je tražio čoveka, moraš da tražiš ozbiljan i, vrlo važno, nepristrasan tekst, i pitanje da li ćeš uspeti. Sem ako ozbiljnim tekstovima ne smatrate boju gaća Nataše Bekvalac i boju haljine Bokija 13.

Dva dana su mediji brujali o retvitu Olivera Dulića, jednom običnom sranju koje nije smelo da se desi ministru, jelte, tviter je posao novinarima vrlo zanimljiv da pecaju gluposti, ne smeš da kažeš da bi nekoga slatko išamarao, odmah te prozovu za širenje mržnje i nasilja, ima svi da se volimo i tapšemo po ramenima. Isto je bilo sa raspravom Jelene Trivan i Biljane Srbljanović, Srbi, napravićemo vam doručak, ništa ne brinite, umesto hleba koji nemate i na koji ne treba da mislite dok je zemlja u tranziciji ka ozbiljnoj zemlji.

Dakle, ako se blogovi čitaju, onda na njima treba da se piše i o ovakvim stvarima.

Da li vi znate da na gomili radnih mesta, u svim institucijama i firmala sede nesposobni, neuki i nevaspitani ljudi? Da li to viđate ili ste jednostavno navikli da budete ovce, mislim, ne čudi me, dugo i strpljivo se radilo na tome da budemo baš to.

U vezi svega toga:

Podigli smo kredit kod Vojvođanske banke, pola u dinarima pola u eurima. Njihovom greškom, jedna polovina kredita se odbija od plate, drugu plaćamo „iz ruke“, bilo je komplikovano kad je sve krenulo to menjati.

Već pune dve godine plaćamo kredit na vreme. Već pune dve godine nas tog istog dana, kada uplatimo kredit, zovu da nas podsete da ga uplatimo, zadnji put prošlog petka u 20:30 uveče!

Već dve godine ja pričam istu priču a oni mi odgovaraju da im sistem nije povezan pa dok uplata stigne do njih, znate ona priča – nije leglo, jedino u Srbiji čekate da pare prilegnu na neki račun.

Ove nedelje sam treći put išla u poslovnicu na terazijama da mi preknjiže uplatu, što bude – zovu me da uplatim ratu, kažem da sam uplatila, kažu da su pogrešili, kažem da skeniram i pošaljem mejlom, kažu ne može, zapucam na Terazije.

Prethodnog ponedeljka sam zapucala naoružana besom, uletela i rekla – baš me briga što ste pogrešili, vaša greška, vaša stvar, ovo je poslednji put da sam došla, ko je pogrešio neka dođe kod mene. Ovo je poslednji put da ste me zvali i da me nikada više niste pozvali da me upozorite da nisam platila ono što jesam! Kakva ste vim  firma, banka, šta god, sa kojom ja ne mogu da komuniciram mejlom!

Naravno, čim počnete da vrištite stvori se i direktor poslovnice, onaj koji je zadužen za krupne slučajeve i koji očigledno jedini zna da radi ono što radi. Dobijete informaciju – može mejlom, kako ne može? Jelte? Pa tražite da vidite onog ko vam je rekao da ne može, ali on, naravno, nije u toj poslovnici nego u nekom centru.

Kako god, rekoše mi da im više ne dolazim, valjda da ih ne brukam pred onima koji tek podižu kredit, i da sve može telefonom, jer će, zamislite, oni i dalje grešiti, takvo im je poslovanje.

Pre tri dana smo dobili opomenu pred utuženje za plaćanje poreza na imovinu koji možemo da platimo do kraja .čini mi se. Nemam nameru ni da platim, niti da idem da pitam – šta je ovo. Napomena na opomeni je da će doći da mi plene imovinu za 6.500 dinara. Neka dođu da vidim šta će mi pleniti.

Pre mesec dana smo dobili opomenu pred utuženje za neplaćen račun za održavanje u iznosu od 455 dinara za pretprošlu godinu. Pronađemo uplatnicu, plaćeno znači. Ljubimac, fin dečko, odmah  hteo da ide da im da na uvid da smo platili. E, nećeš ga majci, neka nas tuže!

Promera koliko mi dižu pritisak neznalice, monopolisti, bahati ima na pretek.

I šta treba, da ćutim?

Neću!

To je moj mali način da tražim da funkcionišu kako treba, baš onako kako oni traže od mene.

U vezi Vip-a, moj muž je ovog meseca dobio poruku da je prekoračio sumu za koju su oni procenili da mu je dovoljna, i obavestili ga da će ga možda isključiti. Aman, bre, ljudi!

Znači, idu istom logikom koju ima prepadnuti narod – neće nam dozvoliti da trošimo koliko hoćemo, može se desiti da ne platimo, posle mora tužba, pa dok se dokaže, a može se dokazati i da nismo sve potrošili, dešava se, pa kakvo nam je sudstvo, ima da traje letnji dan do podne.

Zbog toga ovakvi tekstovi.

Zbog svega ću ja Tužiti Tanjug zbog one krađe. U stvari, razlog je samo jedan – da sam ja kao blogerka tekst ukrala od njih, razapeli bi me a bila bih anatemisana u blogosferi.

E, braćo i sestre, dosta je bilo. Ima da se radi kako treba, a ja majmun neću više da budem.

Vi kako hoćete.

Lektira http://www.nisamovca.com/

Nego šta će!

Samo, kod Srba to neće biti kao kod Maja i Egipćana – dotakli svoj vrhunac i otišli u legendu.

A neće biti ni kao sa mamutima i dinosaurusima. Jalova posla s tim smakovima, vanzemaljcima i drugim naprednim civilizacijama

Srbi će sami sebi zatrti srpsko seme.

Pre toga, pre nego što zadnji Srbin bude pogledao u nebo i rekao – Bože, aj ti ugasi svetlo kad ja budem otišao da se ne troši struja za džabe, Srbi će se podeliti horizontalno i vertikalno po svim mogućim kategorijama.

Posle Srba, neko će, možda, u nekoj dalekoj budućnosti pokušavati da odgonetne tajnu šta se desilo s tim malim ali odabranim narodom, palim direkt s neba, nepravedno na teritoriju na kojoj nema mora, nafte, zlata, švajcarskih polja i foka pa da ko sav normalan svet viču – spasimo foke.

Dotle, Srbi će precizno utvrditi čiji deda je nosio bele rukavice kad je išao u poljski klozet, kome je deda bio četnik a kome partizan, ko šta voli, ko s kim spava, ko koga ogovara, koga vara žena, koliki IQ ima komšijin mali, odakle kome pare, ko je s kim u dilu, što kriminalnom, što političkom, ko je Muško s topuzom do kolena a ko se samo folira da je muško, ko ima pravo da živi, diše, misli i ide napred a ko nema jerbo njegov stari đedo nije imao one bele rukavice za klozet nego je išao u šljivar  s lopatom.

Dotle, Srbi će se uvek i u pravo vreme baviti najvažnijim stvarima po društvo a naročito po same sebe pa će nakon utvrđenih činjenica postupiti kako im pravda a naročito savest skopčana s pameću nalaže.

U ovom istorijskom trenutku, kad gori Kosovo, teniseri i odbojkašice osvajaju svet, kamenuju se autobusi, potrošačka korpa vredi tri plate, 50 000 Srba živi od Interneta a oko 6 miliona gleda u nebo i pita se gde se dedoše onolike fabrike, ostatak je politički obezbeđen, od najnižeg do najvišeg meste, Srbi utvrđuju ko je peder, ko lezbejka a ko ono između.

Nakon utvrđivanja, pedere će u najboljem slučaju proterati tamo odakle je potekla ideja, one između će pljunuti i prevaspitati a lezbejke mogu da ostanu, Srbi su em licemerni, em šta fali kad dve ribe vode ljubav, to je baš seksi.

Na popisu koji je u toku Srbi se neće izjasniti kao Srbi, neću, bre, iz inata, nego kao Džedaji, Indijanci, Kinezi, Vanzemaljci, što reče ova koja me je popisivala – rekli nam da pišem šta narod kaže, ako neko kaže da je majmun, moram da upišem da je majmun koliko god meni ne liči na majmuna, moram da mu verujem na reč.

Posle ovog popisa ćemo možda imati i majmune, ništa strašno i za čuđenje.

Ali, ovaj popis će precizno utvrditi koliko ima svih ostalih pripadnika jer ostali očigledno nisu blesavi kao Srbi, ne teraju inat vlasti i samima sebi nego se ponašaju normalno.

Najzad će se utvrditi da ima mnogo nas koji živimo u Srbiji ali da nismo Srbi, sramota je, i nećemo, bre, iz inata da budemo Srbi. Ko jebe nacionalnost, vlast, Evropsku uniju, šta koga boli uvo ko smo mi.

Pa sutra, kad opet neko bude tražio svoje, istorijski stečeno, ima da arlaučemo da je to naše, srpsko, samo kojih Srba kad nas ostaje sve manje, što prirodno, što neprirodno – preciznim vođenjem ka zatupljivanju.

Lektira: Obezglavljena Srbija

Kad sve ovo prođe neka jave Džedji kako će nazvati državu kad budu hteli da traže svoju, Srbi neka pristojno ustupe deo teritorije i gase svetlo za sobom, odakle god da izađu.

Svim novinarima i „novinarima“ zemlje Srbije beskrajno hvala što su od popisa pravili – stižu vanzemaljci, ispraće vam mozgove, il’ im ne otvarajte vrata ili ne pričajte ništa, ko zna za šta će iskoristiti podatke o vama. Uostalom, šta očekivati od nekoga ko samo piše o gaćama pevaljki i ljubavnom životu istih, važno da imaju udruženja. Kao i svi ostali Srbi, da se zna gde je ko, kakve su mu dužnosti i, naravno, prava. O odgovornosti nećemo, to je nepoznat pojam u Srbiji.

Dignete ruke i pozovete 988. Obaveste vas da sve razgovore snimaju i koliko vas to košta pre nego što dobijete broj koji vam treba.

Pozovete 9831. Ponovo saslušate da se svi razgovori snimaju, da slučajno ne počnete da nabrajate familiju i firmi i operateru a onda vam se jave – Marija, Goran, Jana, Mara, bez prezimena, bez nekog ID broja, ništa. Ako vam se slučajno prekine veza pa pozovete ponovo, ne vredi da kažete – već sam izložio problem vašem kolegi Marku jerbo njih ima koliko hoćete pa vas pitaju kom Marku. Ili Janku. Vi pojma nemate pa sve ponovo.

Saznate

da u eri elektronskih komunikacija za sve što vam nije jasno i pravo u vezi fiksne telefonije morate da odete na šalter koji je meni u Beogradu udaljen 15 minuta vožnje i to da nikog živog nema na ulici i da me sprovodi saobraćajna pod rotacionim svetlima. Tamo da stanem  u red sa ličnom kartom zadenutom za uvo, samo što mi ne rekoše i dva svedoka.

I, šta će mi reći vaša službenica dok mi neko dahće za vrat?

Pa isto što i mi.

To isto je – mi s tim nemamo ništa, nije do nas.

Kako da rešim problem?

Podnesite zahtev za promenu broja telefona.

Potrebni su mi odgovori:

Zašto operateri nemaju prezime? Hoću da znam ko mi je rekao da Telekom Srbija ne može da reši problem svojih klijenata.

 Zbog čega ne postoji mejl za fizička lica? Neću da stojim u redu, hoću crno na belo da dobijem odgovor. Iz fotelje. Ako mogu da kupim šta god mi padne na pamet iz fotelje, hoću u njoj da sedim kad dobijem infromaciju.

Zbog čega ne mogu da prijavim problem sa adresom u ličnoj karti na kojoj se vodi i telefon nego mora moj muž da izlazi sa posla? Pobogu, nije reč o pištolju nego o telefonu. Običnom. Marke Siemens. U braku smo i ako se budemo razvodili telefon nećemo deliti.

Kako može Telekom Srbija da mi odgovori da moj problem sa fiksnim telefonom nije i njihov?

Ko je zadužen za probleme klijenata Telekom Srbija? Abatel možda?

Zbog čega probleme rešavate samo na jedan način – podnesite zahtev za promenu broja telefona? Neću da menjam broj, ovaj mi se dopada.

 Problem:

Već više od dve godine, ranom zorom, oko sedam sati, dobijamo pozive isključivo iz Crne Gore, kojima ne traže nas nego jednu špeditersku firmu iz Zemuna. Ni sličan broj nema našem pa da pomislimo neko bocnuo pogrešan broj.

Koga god da sam pitala kako dođu do našeg broja odgovori im da pozivaju broj te firme ali da se tamo uključuje automat koji kaže da je broj premenjen i da zovu naš.

Pozovem firmu, kažu nije im prvi put, i oni zvali Telekom Srbija, oni govorili o nekom štikliranju, i na kraju i njima rekli nije do nas.

Gospodo iz Telekom Srbija, do koga je?

I još jedno pitanje – ako možete da zamislite da će doći dan kad nećete biti monopolisti na tržištu fiksne telefonije, da li možete da zamislite da biste smeli da mi odgovorite da moj problem sa uslugom koju mi vi pružate nije i vaš problem?

Zbog iste situacije nisam više korisnik vaše Internet usluge, već par meseci, vaši operateri nikada nisu znali zbog čega imam probleme sa Internetom, što ga nema i kada će se vratiti.

Korisnica usluge fiksne telefonije Telekom Srbija, vlasnica telefona ali ne i broja, sa ISDN priključkom, iscrpljena odgovaranjem da se ne bavi špediterskim uslugama, i ponavljanjem kao automat – pogrešili ste broj.

Unapred hvala na odgovorima, ako ovo stigne do vas, a potrudiću se.

Tvit pušten jutros pre 8 sati, post završavam u 10: 20 sati ali komjuniti menadžeri izgleda još spavaju.

Ne smem da dozvolim da se moja kuca pokaki u parku. Kad vidim ljudsku kaku, a vidim počesto, prosto neverovatno gde čoveku padne na pamet da se olakša, da gledam da ne ugazim i ne osvrćem se da neko ne pomisli da sam ja.

Svaki put kad prođem pored poštanskog sandučeta prezrivo da ga pogledam.

Smem da glumim Đilasovog statistu među pilonima, doduše napredovala sam od kukuruza, ali ne mogu a imam internet 16 i slovima – šesnaest kilometra od Beograda.

Smem da školujem dete ali ne smem da znam od čega boluje, ima ko će.

Mogu da radim za 20 i slovima – dvadeset hiljada, koje vrede, brat bratu kao 500, 600 eura u Europi al’ ne smem da pitam kad će mi ih dati, nije pristojno u vreme krize. Kad dobijem da pitam pošto Beograd.

Svaki put kad vidim ministra inostranih poslova da zapevam – Pekar, lekar, apotekar, i da ne budem ljubomorna, ko mi je kriv što se nisam dupetala do ministra.

Ako želim da zamenim wc šolju da zatražim građevinsku dozvolu, postavljanje građevinske linije i eventualno zakupim bilbord ispred zgrade da moje komšije koje arlauču, trče u klompama i zavijaju po pustom turskom sa osvrtom na jodlovanje znaju šta spremam i ne budu uznemireni. Strogo da vodim računa da šolja odgovara prosečnom europskom dupetu.

Klimu da premestim na zid koji gleda na dvorište iako moj stan ima pogled na ulucu, nije lepo da narušavam fasadu. U centru Beograda i dalje mogu da kisnem iako ne pada kiša.

Moram da znam da i pedofili imaju ljudska prava.

Kad god čujem kako predsednik ove zemlje kaže – ja sam znao da neće bude baš lako al’ srca ni duše nisam imao da kažem narodu šta nas sve čeka – da znam da bi mi to rekao i kad bismo se sreli, samo što bi me možda posadio u krilo kao i svako dete koje lažeš da ćeš mu kupiti biciklu kad dobiješ platu. Ili ako bude imalo sve petice. Da budem srećna.

Bilo bi uputno da recikliram svoj otpad. Kako? Jebem mu, ako mogu da živim u Srbiji a da izgledam normalno mogu i za to da se snađem.

U krugu dvojke ne smem da čuvam koze i pernatu živinu.

Kravi da pevam svetske hitove ako hoću da mi daje više mleka i ne rkne kantu kad je napunim.

I najzad – od pre neki dan ne smem da zlostavljam i na kraju ubijem iz strasti, bubamaru, mrkog medveda, leptira kupusara, dabra, vuka, risa, bogtemazo, i neke vrste ptica, nisam mogla da popamtim.

Za slepe miševe odavno znam, od onda kad nam je uleteo u sobu. Nismo ga ubili, majke mi, sam je sumanuto udarao u zidove dok se nije sam ubio i pao. Samo smo ga pokupili i rknuli sa trećeg sprata. Sutradan pročitam da su zaštićena vrsta i da mogu čvorka u letu ako me neko video. Rekla ljubimcu – sledeći put kad neki uleti, skačemo mi, on neka ostane.

Nego me interesuje sledeće – malo, malo, pa nam uleti neki stršljen u sobu. Ja izletim, zamandalim vrata i ostavim ljubimca da se rve sa njim pa da me pozove ako pobedi. Sad više nisam sigurna da postupam po pravilima i interesuje me da l’ odma’, čim uleti stršljen, da ubijem ljubimca. Dok utvrde zašto sam, da l’ je zaslužio, mogu se udam još jednom.

Mrkog medveda ako sretnem pristojno ću da se povučem u kraj i kažem – aj’ prođi prvo ti.

U mravinjake neću da sedam. Neću ni u koprive, šta znaš.

Zeca koji živi sa nama, mi smo prvo mislili da je on naš kućni ljubimac al’ saznadosmo da smo mi njegovi, uredno hranimo, puštamo da gricka kablove, kaki po ćoškovima i zovemo ga – srce, i dušo.

Je l’ može sad pečat?

Gaće sam odavno skinula.

Mis’im, videla sam da se ne isplati oblačiti ih, čisto gubljenje vremena.

Umal’ da zaboravim – europske žene imaju G tačku. Već nekolko godina. Skoro su nas obavestili da one imaju i Y tačku i da bi bilo uputno da i mi utvrdimo gde nam je ta tačka ako mislimo da imamo seks sa još nekim sem sa ovim našim seksualno priprostim balkancima. Ona je tu negde, od Albukerkija levo.

Juče pročitah da postoji i U tačka. Ona je od Albukerkija desno. Valjda.

Nemam vremena da tražim.

To kad postanem Europljanka pa ako zatreba.

Može valjda pečat i bez toga.

To zato što je teko u EU u kojoj nismo a koja nam je životni guru, da nas naprave odgovornima jer smo stoka nedokazana i da nas kroz raznorazne preventivne akcije drže zdravima što duže.

Da li se, kao što neki tvrde, time krše osnovna ljudska prava i pacijentima onemogućava da biraju lekara, promene ga ako su nezadovoljni njihovim odnosom, je priča u koju neću da ulazim.

Hoću da vam kažem kako to izgleda sa izabranim lekarom.

Razbolite se. Morate da budete dovoljno medicinski obrazovani da procenite da li je to ozbiljno ili nije, pa shodno tome i da se ponašate što znači – ako procenite da vam se organizam samo malo uznemirio, pozovete mesto gde ordinira vaš lekar opšte prakse i pitate kad radi vaš lekar. Odete onda kad su vam rekli. Ukoliko ste bandoglavi i krenete kod lekara pa ispadne da on ne radi, da je na godišnjem odmoru i slično, tamo vam objasne da idete kući i uredno se razbolite kad vaš lekar bude na svom radnom mestu. One izuzetno ljubazne službenice na šalteru ponekad vas proguraju kod onoga koga niste izabrali zbog čega se čim uđete osećate krivim.

Inače, to biranje uglavnom ide – eno vam tamo spisak na zidu pa izaberite. Mislim nama koji ne poznajemo lekare i nismo ni sa jednim od njih imali iskustva.

Ukoliko se opredelite da pogledate na Internet prezentaciji određenog Doma zdravlja kad radi vaš lekar, ne koristite telefon, ‘bem mu videla sam na Internetu, odete i tamo saznate da je vaš lekar te nedelje na zameni u nekom Domu zdravlja u Zemunu. U Zemun vam se ne ide a i nemate karton tamo pa vas vrate kući i opet vam kažu da se strpite.

Ako vam je baš  priša, kao što me meni bila, ljubazno im obajsnite, kao što ja umem, jetle, da je za vas Internet merodavno mesto za informisanje, sednete i kažete – vidite vi hoće li sad doći moj lekar ili će me primiti neko drugi.

Uđete. Neizabrani vas pogledom mrzi i pita vas – kad već znate da vam treba onkolog, što ste došli. Kad ste već tako pametni. Vi mu taktički, opet kao ja, objasnite da ste došli jer bez uputa ne možete kod specijaliste.

Zapamte vas i svaki sledeći put vam se smeškaju. Samo da znate.

Inače, kod tog onkologa ne stigosmo jerbo – odeš u Onkološku kliniku. Nigde žive duše oko šaltera, ti se obradujeeeš neviđeno. Daš uput. Ona zaštićena ga okrene i na njemu nažvrlja neke brojeve. Šta je ovo, upitete vi. Broj telefona. E? I šta ću s njim. Da idem kući i tamo nekog utorka, bogtemazo, da zovem i zakažem pregled. A? Ponovi vam. Vi onako, kao ja, sa izgledom uvelog cveta, pitate što tako, rašta ste dolazili, da zakažete odmah kad ste već tu, a ne, ne, ne može, samo telefonom. Gde vam je telefon? Evo ga ovde? Se može dobije veza, to u taj utorak? Teško, odgovori ona. Nju nisam uspela da namolim. Neumoljiva. Ima da zoveš telefonom pa ako ti uspe kao onima što zovu radio da pljuju državu ili one emisije da dobiju frižider – super!

Izađeš i pomisliš – jebem mu, to je to. Umri, sistem takav.

Zbog svega toga mi odlazimo na privatnu kliniku. Košta kao đavo. Ali  je sve na Internet zakazivanje, na podsećanje sa njihove strane, odnosno – danas imate zakazano, dolazite ili ne, tačno u minut. Razgovaraju sa vama, tetoše vas, posavetuju, pitaju kako ste. Ako vi sad krenete sa onim – ali i naplate ti – pa normalno, od čega će živeti i raditi ako  mi ne naplate, ali se bar osećam kao čovek.

Još jedna stvar – ako vam padne na pamet da proverite kakva vam je krvna slika, e to ne može, te analize su limitirane po lekaru. Nema vadiš krv kako ti hoćeš i ako ne umireš. Skupi ragensi.

Ravno godinu dana nismo uspeli da malo prošvrljamo po krvnoj listi moje ćerke zbog uporne temperature koja se navraćala na petnaest dana. Odradiš privatno, šta ćeš.

Zato – čim bude moglo osiguranje u privatnoj klinici, biću osiguranik neke od njih. To je tako jednostavno ali sistem to ne dozvoljava još uvek.

Jer najvažnije je da ne šteti država, je l’ tako?!

Vest o odgovornosti ovde.

Pre nego što sam počela da blogujem i bavim se Internet prašumom, a naročito pre nego što sam počela da pratim sturčnjake iz raznozarnih oblasti, mada ja sve to amaterski radim, za internu upotrebu, nisam primećivala mnogo stvari. Nisam znala da postoje, pa anomalije nisam mogla da primetim, nešto slično onome kad nepismenom čoveku ne smeta što se neko „gađa“ padežima.

Iako sam većinu stvari registrovala usput i uz komentar – e, i ovo postoji, ali mene to ne interesuje nešto naročito, očigledno je da negde u meni ostaju i da me u stvari interesuju, ali recimo kao žrtvu. Setim se tih nekih stvari tek kad se osetim ugroženo.

Sad bih mogla o mnogo stvari koje su promenile moje stavove, način na koji razmišljam, o tome da sve može biti tema za post ili ceo blog, da sam počela kratko da mislim, naučila da ne zvocam od Kosovskog boja na ovamo nego da kritiku smestim u jedan tvit zbog čega drugi misle da sam onaj baksuz s početka a ne osoba koja samo vapi za promenom. Makar maleckom. Posle počne da se kotrlja, verujem u taj zakon fizike. Bilo šta da je u pitanju.

Nego, desila se sitnica koja me naterala da razmišljam o sebi kao o ciljnoj grupi, to jest, zašto nekima nikada neće ići a nekima hoće. To sa ciljnim grupama mi je uglavnom bolo oči, rekoh već da sam ja primer amatera, i nekako sam uvek sa ciljnom grupom povezivala i neki vid prevare. Nešto kao ono – nama su ciljna grupa žene i mi ćemo u reklamnoj kampanji da im objasnimo koliko su nesrećne što im veš nije snežno beo pa ćemo ih usput naučiti i kako se pravilno tračari; starenje je bolest 21. veka pa  ćemo im pomoći da ostanu mlade uz kremu sa zlatnim nitima a i glamurozno je; ovim ulošcima ćemo im pokazati da ne treba da se osećaju hendikepirano što su žene; a ako su im ciljna grupa muškarci njih uglavnom ubeđuju da će im uz pivo sve „cice“ biti zgodne a oni posle neka se pitaju zašto, odnosno, da li će odustati od piva ili im je s pivom život lepši.

Mnogi mi na ovo kažu da smo nepotrebno pričam jer kad sam zapamtila znači da je reklama uspela, s čim se ne slažem, meni je sadržaj uvek važniji od forme, ili svaki poklon u šarenom papiru ne znači da je ono što sam želela da dobijem.

Elem, ja sam osoba koja nikada neće staviti na glavu kačket na kome je logo neke firme, niti obući takvu majicu jer nisam hodajuća besplatna reklama. Istovremeno volim kad dobijem takvu stvar, ili olovku, privezak za ključeve i slično, možda je glupo ali se osetim kao da su u mene kao svoju buduću redovnu mušteriju uložili bar malo.

Ali, nemam ništa protiv da budem besplatna reklama (što umem da budem ako sam zadovoljna proizvodom samo što ne nosim te majice nego pričam pa pitam – jesi li kupila, si videla kako je dobro), samo ako to što reklamiram zaista jeste ono što su mi rekli.

I u vezi toga mi stalno pada na pamet jedna te ista stvar – pojavi se nov proizvod, energetski napitak, krema, voda, šta god, proizvođač silan novac uloži u reklamu koju mu odradi neka agencija pošto im saopšti ko mu je ciljna grupa, a u onim najgorim slučajevima napravi promo žurku. Na tom eventu, jelte, ima naručene poznate ličnosti, trenutnu zvezdu tabloida i obavezno Isidoru Bjelicu koje posle kažu kako na boljoj žurki nisu bile a da proizvod koji drže u rukama u životu nisu videle. Ja odmah ne kupujem. Mislim, toliko je prosto da neću.

Hoću reći – Isidora jeste poznata i ubi se reklamirajući strane jahte, strane hotele, strane destinacije, ko uopšte misli da će ona njegovu vodu poneti na krstarenje. A „ja“ hoću, kad krenem da klipsam po gradu, kad idem u šumu da čitam, kad baldišem bilo gde i uletim u prvu radnju da kupim vodu. I biram, majke mi, postoje vode koje neću da kupim iz inata.

Dakle, nikome od svih magova koji se bave reklamiranje i smišljanjem reklama koje će napraviti bum nije palo na pamet da pokuša sa blogerima a uvek računam kad mogu onoliko vode da podele na Adi, mogu i blogerima, blogeri će i popiti i pisati.

Sve ovo mi je palo na pamet jer mi je jedna devojka pre neko veče pričala o projektu u vezi kog „naručilac“ ima izričit zahtev da o njemu kad krene pišu blogeri. Naravno, naručilac nije naše gore list, mi još uvek funkcionišemo praistorijski. A jutros pročitah zubaricin post i Milojev komentar pa mi to pade na pamet. I Ima veze sa postom i nema, kako ko vidi.

A u vezi ciljne grupe. Nikad nisam provalila čija sam a sad treba da provalim ko je moja, to me prilično sluđuje zato što sam od onih koji rade iz stomaka.

I u vezi besplatnih hodajućih reklama. Uđem u prodavnicu, kombinacija dečijih igračaka i školskog pribora da kupim neku fasciklu. Nema. Ugledam fasciklu sa koje se smeši Sunđer Bob, budući muž moje ćerke, toliko ga obožava, i rešim da je kupim. Cena  53 dinara. Ruke mi pune kesa, idem iz kupovine. Prodavac me na kasi pita da li da mi fasciklu stavi u kesu na šta se ja prvo zbunih, pune mi ruke, kako da je nosim, i kažem – valjda je normalno da mi bilo šta što kupim stavite u kesu zajedno sa računom. Nije normalno, kaže on, da celu kesu trošim na jednu fasciklu. Doktor Džekil se, normalno, odmah pretvorio u mister Hajda i objasnio da ne treba da imaju u prodavnici ovako bedno jeftine proizvode ako podrazumevaju da takiv mogu da budu kupljeni samo usput, rekao ne treba mi Vaša kesa, uštedite, a ne treba mi ni fascikla, doviđenja!

I nikada više tamo neću ući a bila sam redovna mušterija četiri godine, tu sam kupovala poklone deci, sveće, uskršnje i novogodišnje sitnice, neću, ja sam baksuz i neka sam.

Nisu me videli kao besplatnu hodajuću reklamu čak ni za tu običnu kesu, videli su me kao bespotreban trošak. Valjda zato što često menjaju radnike.

Par dana planiram da napišem nešto o ovome, to jest, tome zašto se ponekad osetim kao stoka koja je ušla u tuđ zabran, kako bih slatko napravila jedno mesto gde bih pisala samo o tome – ljudi, ovako ne treba.

Jer, izgleda da kad ljudima kažeš kako treba oni ne kapiraju baš najbolje, mora im se objasniti i kako NE treba. Komplikovano je to. A primera ima svuda.

E, tako, kome je jasno šta sam htela da kažem – jasno mu je, kome nije, mogu da objasnim ako baš budem morala.

Ako ovo pročita neki mag, a ima vas koliko čovek hoće i neće, mislite o tome.

Ne o meni, mene je nemoguće kupiti. Ako ne verujem.

A dosadilo mi je da ne verujem, malo bih da verujem, za promenu.

Usput, je l’ vam jasno zašto reklamu vezujem za prevaru, uglavnom?

I jeste li ukapirali zašto me je blogovanje promenilo?

Sad mislim o tome. Ovome gore.

P.S. Na slici je možda loš auto ali je paprika super.

Sigurno znate da je tamo na modernom zapadu odavno sasvim normalno da svako gleda svoja posla, da žena muža ne mora da “primi” natrag u kuću posle moždanog udara jer ima pravo da živi a njega smešta u sanatorijum, da je normalno da dobiju unuke a ne vide ih godinama, da ne shvataju zašo biste išli na sahranu muža rođene sestre, da ne posete baku godinama i sve tako jer svako živi svoj život i na njega ima prava. A znate sigurno da su ljudska prava zadnjih godina strašno u modi pa ih tako imaju svi, i pedofili, svi sem običnog čoveka. Sve jer ljudska prava nisu izmišljenja za sve ljude već uglavnom za graniče slučajeve – jeste da je silovao ćerku ali i on je čovek, ili bar liči, ko nama daje za pravo da sudimo.

Moja srpska strana je vaspitana tako da brine i pazi na svoju porodicu, užu i širu familiju, da ih zivka, obilazi, voli i umire sa njihovim problemima. U mojim genima je zapisano okupljanje oko ognjišta, i jeste da ga nemam ali imam rernu, užasava me sve što preti da bi nas udaljilo, da jedni drugima budemo stranci, i da ne bude zabune, svako treba da ima samo svoj deo života, ne mislim da treba da se prostiremo jedni pred drugima i zadiremo u sve i svašta, ali da moramo biti prisni – moramo. Inače, čemu sve?

Dakle, juče je poboljšan Zakon o zdravstvenom osiguranju koji dozvoljava da dete sa navršenih 15 godina zabrani roditeljima uvid u svoju zdravstvenu dokumentaciju, ako je sposobno za rasuđivanje. Ima prava na svoju zdravstvenu intimu, a lekar će biti obavezan da obavesti roditelje o zdravlju deteta samo ako je ono ozbiljno ugroženo. To znači da sutra mogu da vas zaustave na vratima školskog dispanzera, to se kod nas još uvek tako zove i pitaju vas – ‘De si poš’o?!

A sad, da rezimiramo neke stvari, u zemlji Srbiji je huligan, koji ma 21 godinu, mađi punoletnik i kada napravi neku glupost svi mediji, njegovi roditelji, sudstvo i država se trude da nam dokažu kako je nezreo, nesrećan življenjem u Srbiji i da nije bio svestan toga da je bejzbol palicom mogao da ubije onoga koga je udarao dok je imao snage. I da ima prava da razbija izloge i krade šta stigne jerbo se rodio devedesetih, nije on kriv nego Milošević, i da može molotovljevim koktelima da pali cigare i sve tako. Nije kriv jer je mlađi punoletnik, još nije sazreo kao čovek.

Isto je tako normalno da u 40 godina muškarac bude mamin sin, živi kod mame, od njene penzije, da imamo horde neudatih i nezaposlenih žena koje umesto da rade i rađaju decu sede sa mamama i uče da heklaju jer su u istim godinama otpisane od strane ove države, sve je normalno, Srbija bato! Ako nisi u politici, nemaš prava na dostojanstven život a oni koji su te rodili moraju i da te izdržavaju i u zrelim godinama.

I onda ovaj zakon po kome jedno petnaestogodišnje dete može da zabrani roditeljima uvid u svoje zdravstveno stanje. Onima koji ga najviše vole.

Inače, ova zemlja sa zdravstvenim prosvećivanjem naroda, naročito ženskog dela populacije nigde nije stigla. Abortus je i dalje kontraceptivno sredstvo, obolele od teških a neprenosivih bolesti okolina i dalje posmatra kao da su zarazni, ljudi koji su se, na nesreću rodili sa nekom anomalijom  su i dalje niža vrsta, kad odete kod lekara teško da će vam reći od čega bolujete, nažvrljaće neku šifru jer nema vremena za razgovor a i veličina mu ne dopušta da se spušta na taj nivo  da razgovara sa pacijentom, zdravstveno smo neobrazovani i potpuno neopremljeni.

Možda ste pročitali da u južnom delu Srbije jedan aparat za mangetnu rezonancu “pokriva” oko milion ljudi, možda znate da se u Kragujevcu  ortopedske operacije zakazuju za dve hiljade dvadeset i neku, možda znate da se hitni pregledi zakazuju za mart iduće godine u najboljem slučaju, i možda ne znate da naši lekari zbog nemanja para nemaju mogućnosti da se usavršavaju u inostranstvu, da smo medicinski potpuno zastareli, da nam se bolnice ruše, da je moj otac ležao u šok sobi u kojoj je na njega padao malter a zid pretio da se uruši, da su nam bolnice jad i beda. I možda ne znate da su donirana kola hitne pomoći, bogznakako opremljena i poklonjena nekom odeljenju tu samo dok se svi slikaju za novine a onda netragom nestanu i niko ne sme da pita šta bi sa njima. Sve to ne spada u poboljšanje zdravstvene zaštite.

Ako niste znali, pogoljšanje zdravstvene zaštite znači – sad znate koja su vam prava. Da li ćete ta prava moći i da ostvarite, e to je nešto drugo.

A u vezi ovog europskog poboljšanja za koje je predsednica parlamenta rekla da misli da se ipak neće striktno primenjivati, mislim, opet foliramo da se približavamo Europi, vi sutra nećete smeti da pitate svoju petnaestogodišnju ćerku da li su joj uredne menstruacije jer može da vam obrusi da je to njena lična stvar. Isto tako nećete smeti reč da joj kažete ako uzima pilulu za dan posle, običan otrov, jer je to takođe njena stvar i stvar onih koji joj za debele pare, letovanje i još veće poklone od farmaceutskih kuća savetuju da ih pije.

Vašim petnaestogodišnjim ćerkama više neće trebati vaša saglasnost da odu na abortus, vi to ne morate ni da znate, njih će ovo društvo naučiti koje opasnosti sa sobom nosi abortus, naročito u tim godinama, i da ništa ne brine jer ako sutra ne bude mogla da ima decu uvek može da usvoji tuđu.

Ako vaše dete bude narkoman, nećete imati pravo to da znate, sve dok se umereno drogira, a kad ga budu pronašli predoziranog u nekom haustoru, ima ko će vas obavestiti.

Zato vas molim, sačuvajte svoje “ognjište”, učite decu da ste im vi najbolji prijatelji, setite se kako ništa niste znali u 15 godina, deca toliko toga ne znaju, u petnaest godina se još uvek jede sve što leti. Deca jesu pametna ali su uglavnom neobaveštena, naročito o tome šta sve može da im se desi. Ništa ne znaju o bolestima, ni kako se te bolesti dobijaju, ni kako se leče, ni koje su posledice. Niko o njima neće brinuti kao vi, za sve sem vas, vaša deca su samo statistički podatak. Bar u ovoj zemlji.

Učite ih da vas obaveste o svakoj promeni na svom telu, i u svom telu.

Ako ih volite.

U državi u kojoj pred zakonom punoletan huligan može da se brani nezrelošću, maloletno i stvarno nezrelo dete ne može da donosi odluke o tome da li treba i ko treba da ga leči.

Predsednica parlamenta to mnogo bolje zna od mene i ne bi smela da daje izjavu da se nada da se neće primenjivati Zakon kome je lično aminovala. Sramotno!

I da: Predviđeno je i uvođenje zdravstvene kartice sa čipom poput onih u zemljama EU, a prema rečima ministra Zorana Stankovića, realan rok za uvođenje tih kartica je tri godine kada će informatički biti povezan zdravstveni sistem i kada će u Srbiji postojati elektronski karton i elektronski recept.

Ovo je za rubriku – Ne lipši magarče…