Najbolje bi bilo kad ne biste pravili razliku.

Romi… večite lutalice, ljudi bez zemlje, neprihvaćeni, nevoljeni, progonjeni, zatvarani, ubijani, uvek podložni nasilju, diskirminaciji i rasnog segregaciji. Zatvoreni su u svoje male zajednice u kojima vole, pate, plaču, radjaju decu koja još pre rodjenja nemaju izbora, umiru i pričaju bajke u kojima jednog lepog dana prestaje njihovo lutanje.

Zadnjih godina se naveliko piše i priča kako ih treba uključiti u društvo i nekako imam utisak da se sve završava na tome – treba.

Nekako su preko noći od Cigana postali Romi. Cigani će i dalje ostati neprihvatljivi a Rome ćemo pokušati da prihvatimo kao nacionalnu manjinu. Što se mene lično tiče to smo mogli i sa Ciganima, ne bi se oni uvredili a to što im menjamo ime da bismo mogli da ih prihvatimo jer zvuči društveno-politički korektno njima ne znači ništa.

Što se Roma tiče za njih će se zajednica uglavnom sekirati i pronalaziti načine kako da ih uključi u socijalnu zaštitu, školstvo, sistem zapošljavanja, da jednog dana od njih napravi ravnopravne članove društva koji neće biti odbačeni zbog svoje boje kože i identiteta. Al’ od sekiracije još niko nije video vajde.

Cigani će i dalje ostati oni kojima će nemoćni roditelji vaspitavati svoju decu – Ako ne budeš dobar ukrašće te Cigani; Ako me ne budeš slušao prodaću te Ciganima; Ako ne budeš dobar ukrašće te Cigani i izvadiće ti oči; Vidi kako si prljav kao pravi Ciganin… Ove pretnje možete da čujete u svakom parku, na ulici kad god neko dete neće mami da pruži ruku, u svakoj prodavnici u kojoj neko razmaženo dete arlauče da mu se kupi nešto za šta se tog trenutka nema para. Da ostali ne bi pomislili kako ovakvom detetu neko dere kožu sa ledja pristupa se vaspitnoj edukaciji zvanoj ‘’Cigani’’. Strah deteta kad god vidi Cigane će jednog dana prerasti u mržnju. Koliko je ovo sramotno i tužno isto toliko je i smešno iz jednog prostog razloga što oni imaju sopstvenu decu i što nisam čula da su i za jednu otmicu krivi oni.

Stari romski zanat – prošnja poprilično iritira naš narod. Stvarno su dosadni. Od njih ne možete normalno da startujete na semaforu kad se ‘’otvori’’ zeleno svetlo, ne možete normalno da udjete u crkvu, ne možete normalno da popijete piće jer vam se na smenu neprekidno muvaju oko stola tražeći ‘’neki dinar’’ i obično se povede polemika kako su bezobrazan i lenj narod jer prose umesto da lepo idu i rade neki pošten posao. I sve bi bilo divno i krasno kad bi neko pristao da im da neki, bilo koji, pošten posao što neće, ko je lud da dozvoli sebi da se o njemu priča kao o nekome ko zapošljava Cigane, ko ima ‘’cigansku’’ firmu…

Svakome ko pametno konstatuje da je lakše prositi zakonom bih odredila jedan dan prošnje kao društveno koristan rad pa da vide kako je lako sedeti na betonu, moliti, biti zaobilažen, pljuvan i biti podložan srpskoj verbalno-psovačkoj radnji ‘’Jebem ti majku cigansku!’’. Mislite da je lako? Da su navikli? Da im je svejedno, oni su samo Cigani…

Koliko Roma ima u Srbiji svodi se samo na pretpostavke jer mnogi od njih nikada nisu upisani u matične knjige rodjenih pa samim tim zvanično ne postoje sem kao socijalni problem.

Trbuhom za kruhom, tj. trbuhom za prošnjom mnogi Romi završavaju u nekim drugim zemljama, uglavnom prinudno. Kad je pre dve godine na putu za Crnu Goru otkriven kamion pun romske dece, onaj koji ih je vozio je kažnjen prekršajno jer se to što ih je vozio da bi ih negde istovario da prose ne smatra trgovinom ljudima. Da je kamion bio pun srednoškolki priča bi bila drugačija, kazna takodje a i novinski izveštaji.

Koliko Roma ima u Italiji ne možete ni da zamislite ako niste videli. Prose na italijanskom a psuju na srpskom, imaju svog bosa, žive po kampovima, hapse ih pa ih puštaju, ponekad deportuju a većina njih u Italiju stigne ilegalno preko ko zna kojih prelaza. Zvanično ne postoje ni ovde ni tamo.

Suočen sa problemom velikog broja Roma italijanski ministar unutašnjih poslova je rešio da popiše i identifikuje sve Rome u Italiji. Pošto neće moći da ih identifikuje tek tako jer, kao što rekoh, mnogi od njih nemaju baš nikakve papire izvršiće identifikaciju svih Roma starijih od šest godina pomoću otisaka prstiju. Tako će svi Romi stariji od šest godina u Italiji dobiti status kriminogenih lica.

Italijanska javnost se pobunila da je to velika sramota za Italiju. Brisel je ‘’šokiran’’ jer ni jedna zemlja članica Unije nije popisivala samo jednu etničku grupu a iz Unicefa su postavili pitanje da li će ta daktiloskopija biti izvršena i sa italijanskom decom. Naravno, ministar je odgovorio da neće jer su italijanska deca upisana u matične knjige rodjenih a da sve ovo radi da bi se utvrdilo ko koristi romsku decu za prosjačenje pa će po utvrdjenom činjeničnom stanju decu oduzeti onima koji ih koriste i zloupotrebljavaju. Kako će zaključiti ko koristi romsku decu na osnovu toga što deci uzme otiske prstiju ne znam isto kao što on sigurno ne zna šta će posle sa oduzetom decom. Valjda će o tome tek razmišljati. Trenutno je najvažnije da se svakom romskom detetu od šest godina pa na više uzmu otisci prstiju. Da li će se to uzimanje otisaka prstiju svesti samo na standardna dva ili na svih deset kao i kod svih kriminalaca nije precizirao.

Jedan italijanski politikolog je ministru inovatoru poručio da bi bilo dobro da toj deci istetovira i broj na nadlaktici, isto kao što se radilo u logorima tek da kasnije ne bude zabune i da njemu bude lakše.

Šta će biti sa ovim, kako će Italija rešiti problem i da li će se oglušiti na poruke iz Brisela i Unicefa videćemo. Da li će ovo prerasti u svetski skandal ili će ostati marginalizovano kao i svaki romski problem ćemo takodje videti. Obeležiti romsku decu koja su samim rodjenjem obeležena na još jedan nov način je skandalozno.

A ako ih oduzmu pa reše da svu decu vrate u matične zemlje ja ne znam šta ćemo mi sem da se čudimo i pišemo.

Ta deca će i ovde završiti na ulici, eventualno će otvoriti još jednu sigurnu kuću gde mogu da jedu i naspavaju se ali onda će nastati problem kao što je već bio u jednoj beogradskoj zgradi u kojoj stanari nisu mogli da se pomire sa sramotom da na stepeništu sreću romsku decu pa su morali da ih sele i tako u krug. To što osećaju ovakvu sramotu ljudi koji se stide ne bi smeli nikada sebi da dozvole zbog mnogo stvari i zbog iste logorske sudbine koju su Romi i Srbi imali u drugom svetskom ratu.

Svesna toga da na mnoge ovo neće ostaviti nikakav utisak, da se neće zamisliti, da će imenicu ‘’Ciganin’’ i dalje koristiti kao uvredu, svesna toga da će većina nastaviti da ponižava i svrstava Rome u nižu vrstu, da o njima ne govori kao o ljudima već kao o Ciganima, želim da verujem da nisu oni ti koji ne prihvataju Rome već da su Romi oni koji su davno shvatili da u ‘’njihovom sokaku’’ nema mesta za one koji misle da se snovi razlikuju, da različita boja kože podrazumeva i različitu boju krvi.

Ne želim da verujem već sam potpuno sigurna da su oni narod koji ima dušu kao u donjoj crtici Miroslava Antića, za razliku od mnogih od nas…

‘’Jesi l’ čuo da će sutra padati dinari s neba?
- Nisam.
A je l’ veruješ da ima ‘tica što donosi kolače?
- Ne verujem.
Jesi l’ čuo da ima negde gde je stalno leto?
- Nisam.
A jel’ veruješ da u radiju žive mali ljudi?
- Ne verujem.
Pa marš onda iz naseg sokaka kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola, kao lebac!
Eto!’’

Ovaj tekst je već imao svoju internet premijeru, izvučen je iz lične arhive i postavljen ovde, zbog ovog teksta, ove i ove vesti.