Dragi moji sugrađani, sugrađanke & zemljaci, ako niste znali gde se nalazi naš capital city very rado ću vam reći. Nalazi se negde između Moskve i Londona, tačnije bliže Londonu ako uzmemo u obzir nazive prodavnica, butika i ostalih malih i velikih firmi.

Dakle…

Beograd je vrlo old grad sa long history, čiji inhabitants zaboravljaju da im je maternji jezik srpski iliti srpskohrvatski, a pismo ćirilica iliti latinica. Tragedija s obzirom da je naš grad, navodno, cultural center. Al’ kad neko dođe, mora da se zapita gde je.

Pa, da mi, koji nemamo butike s eksluzivnom robom uveženom direktnom iz belog sveta koja zahteva i neko pompezno ime, ne bismo bili zatucani provincijalci mogli bismo ovako da predstavljamo Beograd (dok se Turks not returnet):

Beograd ima old town, nekoliko oldest theater in Serbia, nekoliko museum, high school, Palace, nekoliko Memorial parks do kojih se dolazi a wide avenue.

Naš specijal town ima nekoliko Sports facilities.

Banks imamo koliko ti duša hoće, po jednu i po po glavi kreditno sposobnih građana. Restaurants takođe.

Kao pravoslavci imamo i ortodox Temples i nekoliko Churches under construction. Kada će biti gotove ne znamo, ali ćemo se u njima moliti istom Good. On će razmisliti da li će da nas save ili neće.

Beograd ima i Danube, opevan više nego Kosovski boj, mi kad imamo – imamo, pa ga preuveličamo, čudo jedno. U ovom gradu je jedino klima temperate- continental. Da nije tako, razumeli biste ovaj tekst. Jer … ja se osećam grozno kad prošetam ovim našim gradom, isto kao što se osećate vi dok ovo čitate.

Pogledajte malo svetleće reklame po Beogradu, nećete imati pojma gde se nalazite. Nikada mi neće biti jasno zašto ljudi misle da prelepe srpske reči – sreća, dodir, poljubac, dete, – zvuče lepše na engleskom jeziku nego na našem.

U Beogradu možete biti happy ali ne i srećni, nema istu jačinu. Možete kupovati na discount ali ne i na sniženju. Discount je veći.

Doduše, ima i drugih jezika. Gelato i sladoled nisu isto, gelato prave Italijani i mmmm, to je jako ukusno, sladoled prave Šiptari i tu nikad niste načisto da vam nisu pljunuli u njega ili nedajbože koristili neki jači otrov.

Ako ne znate engleski teško da ćete znati koji ste kolač naručili.

Videla sam čak i grafit I LOVE YU MILANE. Iskreno se nadam da je Milan ukapirao šta je htela da mu kaže. Ako nije, ode im love u Danube pa u neko sea.

Pa, dragi moji sugrađani i sugrađanke, vi koji ste sticanjem para i isticanjem firme na engleskom jeziku ubeđeni da ste postali Englezi vodite računa da vam deca ne postanu children, jer postati neće nikada. Mogu samo da se prave. A znate kako je kad se neko pravi Englez.

Kiss
(woman with dugačak jezik)

P.S. Odoh da švrćkam dupe po Srbiji pa ću posle da vam pričam na kom sam se jeziku provodila.

Stalnim i vernim posetiocima – lep provod, onima koji dodju samo da mi drpe tekst – dabogda vam crk’o computer.

Čitam večeras, nekol’ko puta ovaj Ivanin post. I tako se mislim šta li bih ja sa tol’kim parama. Inače ne maštam o parama. Umem da živim sa malo a boga mi i sa mnogo. Očas se prilagodim. A ne maštam odavno ni o čemu, sve si mislim da mi ništa ne fali. Možda neki par cipela, njih koliko god da imam malo mi, k’o da sam stonoga.

I tako, misleći šta bih, sve vreme mislim otkud ovoj Ivani ideja da na prvo mesto stavi sise.

Elem, imati sise pa još malo nestandardno poveće je nevidjen kuluk. Nikad ne znaš što te ‘vole’. Pa onda radiš na svojoj pameti kao da dokažeš da nisi samo držač za sise. Al’ šta god da uradiš, pameti ti se ne vidi a sise se vide iz daleka. I niko ne proverava da l’ si pametna, svi bi da provere čvrstoću sisa i da l’ je to od majke prirode il’ od gluposti, mis’im ono operacije, margarini, sve ono od čega sise -1 postanu +5. Kad dodju do nekog zaključka da imaš malo pameti, to smeta, svi te više vole kao sisodržač.

Sad, ja stvarno ne znam koja je to frka kad nemaš dekolte i počeh večeras sebe da zamišljam kako bi to bilo da nemam sise, da l’ bih te silne pare odma’ dala prvo za sise pa za put oko sveta. I ne mogu da zamislim. Više godina ih imam nego što ih nisam imala.

Al’ mi palo na pamet kako bih kad bi me drmnula neka lova kupila djoku. Onog prosečnog.

Razlog samo jedan – ‘oću, bre, da vidim kako to izgleda kad prodje riba a meni se digne. I da kažem – uuu, al’ mi se dig’o na ovu ribu!

Ovako sam kao žensko hendikepirana. Nije zbog riba nego zbog muškaraca, ono kad prodje pored mene pa kad bih ja rekla nešto u tom fazonu – uuu, al’ mi se dig’o na ovog tipa! Nikad ne znam šta da kažem.

Eto, ‘oću kupim osećaj ako to može.

Inače. Drugaricu moje drugarice nisu drmnule pare nego dasa s lovom. I ona mu se posle par meseci ljubavi poveri kako bi baš volela da ima sise. Čovek plati. Ja odmah bila pozvana da im se divim. Skupilo se nas nekol’ko što sa sisama, što bez sisa, divismo se, pipasmo, za moj ukus ono beše malo potvrdo, al’ ajd’ ja nisam muško.

Pismo neku kafu i malo malo pa onoj sa onim novim sisama – ajd’ majke ti, pokaži još jednom. Ona podigne majicu i pokaže, mi uzdišemo i tako jedno dva sata. Uto naidje onaj što joj je ispunio želju, pravo sa nekog puta pogleda u one sise i ne reče ništa. Mi nahvalismo čoveku one sise, poželesmo da se doktoru ruka pozlati, obadasmo se k’o nenormalni oko onih sisa kad čoveku zazvoni telefon. Čujemo mi kako on kumu objašnjava, dobro je, lepe sise, ma super je, nema ožiljka i jednog trenutka kaže:

Nemoj, kume, da dolaziš, ka’te molim. Ona uopšte nema osećaj da su sise njene, ko god je pita ona pokazuje! Nemoj kad te molim dok se malo ne privikne.

Tol’ko.

Mislim, koja planira – psihički da se pripremite.

Odo’ da maštam, ono – jao kad bih ja imala djoku…

Je l’ se sećate onog vica:

Čuče Mujo i Haso na brdu iznad Sarajeva i posmatraju kroz dvogled šta se radi u gradu. Jednog trenutka Haso pita Muju:

Bolan, Mujo, šta se dešava?

Evo, došli posmatraĆi…

Pa šta rade?

Ništa, posmatraju.

Prošlo vreme…

Opet Haso pita Muju;

Bolan, Mujo, a šta sad rade posmatraĆi?

Jebu naše žene.

E, moj Mujo, nisu oni posmatraĆi, oni su jebaĆi, mi smo posmatraĆi!

Inače…

Našla ćerka ljubimica u jednom časopisu kako se prav neki nakit od tekstila i sela mi na vr’ glave da joj to napravim.

Pročitala ja uputstvo, piše da se izabere tkanina, jelte, i pripremi štipaljka, sveća i tegla vode. Ukapiram ja odmah čemu štipaljka, da ne izgorim prste dok onu tkaninu budem držala iznad sveće al’ ne ukapiram čemu voda. Mislim, umem tako ponekad da zabagujem. Pročitam još jednom i još jednom i ne ukapiram, sve sam tražila u kom trenutku ta tkanina treba da se potopi u vodu. Pripremim sve pa i tu teglu, računam ukapiraću tokom procesa šta se radi sa tom vodom.

I krenem u kreativan proces dimljenja one tkanine. Istovremeno sam buljila u predloge za Utisak nedelje. Tako buljeći i diveći se otkrivanju tople vode, kao i svaki put, ne obratim pažnju na to da radim sa otvorenim plamenom, jes’ da je od sveće al’ vatra je vatra i ono mi se zapali.

Normalno, počnem da cičim i vrištim, mašem onim da mu pomognem da se razgori, kao i svaka glupača, no sreća da imam svog posmatrača, ljubimac skoči i jednim karate zahvatom mi nabije ruku u onu teglu sa vodom, sve mi prste izgrebao. U sekundi doživim prosvetljenje čemu tegla sa vodom.

Poenta je u prosvetljenju. Mis’im, preteće požare treba gasiti dok još samo tinja vatrica, mora se reagovati na žarišta, ono kao – gle, ovo može da se zapali.

Inače to ako se razgori dok stignu posmatrači… mogu samo da posmatraju, kao i do sad. I posle da pišu knjige. Eventualno uzgred jebucnu nešto, što bukvalno, što figurativno a ovo drugo ostavlja mnogo veće posledice. Pokazala istorija.

Sporo se lečim, još uvek čitam vesti.

A u vezi alarmantne, skandalozne, jezive, zašta smo se mrzeli tolike godine i govorili pameti – ajd’ zbogom pa ako se nekad sretnemo – sreli smo se a daće bog i onaj vaš i ovaj naš da se ne sretnemo nikada – vesti: Alarmantno: Deca rastu uz crtaće na hrvatskom!

Jeste li pročitali vest?

Skupa sinhronizacija na srpski jezik, kažu distributeri, boli njih uvo, važno je da se zaradi, nema kontrole na koji je jezik sinhornizovan crtani film, deca rastu i progovaraju hrvatski, sram ih bilo na zemlji svojih dedova i pradedova, koji se sigurno ne okreću u grobu al’ ovi što su pretekli, ‘oće da pocrkaju. Al’ šta ćete, uvek je bilo koliko para toliko muzike.

Pa dragi roditelji, vi koji niste nacionalisti i koji ste u školi učili srpskohrvatski jezik i koji savršeno dobro razumete svaku reč tog jezika, ako vam se ne svidja kako vam crtani filmovi vaspitavaju decu, koliko god da vam to olakšava život, ukinite ih i deci čitajte bajke na srpskom. Može to da se pronadje. Ako nisu štampane nove ima starih, bajke se decenijama i decenijama ne menjaju. Da l’ makazama ili škarama baka je svakako rasporila vuka, bajke za najmladje su obično ilustrovane, ukapiraće deca ali mislim da će prvo postaviti neko pitanje o tome a ne da l ‘ je ime alatke pogrešno. Nego, to oduzima vreme.

Mene ovo, da je moje dete sad u uzrastu crtanih filmova i bajki, uopšte ne bi uznemirilo. Uzemirilo me kad je sa četiri godine došla iz vrtića i otpevala pesmu Dragane Mirković, sva ponosna što je nešto novo naučila. Eto, uvek možete da birate, da l’ dete da vam zna po neku hrvatsku reč i da suštinu bacite na to a ne na ono što priča nosi ili da vaspitavate dete da bude ultra, mega, giga zvezda na balkanskim prostorima, onda će je svi razumeti.

Možete recimo da ispričate deci bajku: Bila jednom jedna zemlja… I u toj zemlji je većina nas govorila srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik. I svi smo se odlično razumeli. Kralj te zemlje bio je jedan čika koji nikad nije umeo da izgovori Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija ali je u svakom iole znamenitom mestu imao svoju palatu koja se nekad zvala i palača. I onda je taj kralj umro a njegovi sinovi se setili da nisu od iste majke i tako je počelo ludilo. A pošto ludilo ima tendenciju da se množi, nije bilo dovoljno što su se mrzeli i svadjali nego više nisu hteli ni da se razumeju. I tako su rešili da jedan jezik, onaj hrvatskosrpski ili srpskohrvatski podele na dva potpuno različita. To im nije bilo dosta nego gde god stignu glume budale pa i u Ujedinjenim nacijama, tamo, znaš, plaćaju prevodioce da tijekom prevedu u tokom, unatoč u uprkos, vjetrovito u vetrovito, odjenuto u odenuto i obratno. I pošto sve bajke imaju srećan kraj na kraju objasnite da to nije zato što se stvarno ne razumeju nego zato što je danas ultrapopularno biti nacionalista pa još i bezobrazan i blesav.

Moj bi vam savet bio da odmah posle toga odete i kupite detetu film Vlak u snijegu (srpski prevod je Voz u snegu), jedan od onih bajkovitih filmova za decu kakvi se više ne snimaju, da uče šta su sloga i drugarstvo, sećate se pesme iz tog filma – Kad se male ruke slože, sve se može, sve se može… I samo sačekajte da vidite da li je vaše dete ukapiralo da je vlak – voz a snijeg – sneg. Ako razume zalud vam kuknjava da vaše Srpče progovara hrvatski.

Ima da se kupi, nije sinhronizovan, kuku nama.

Napomena – moj taternji jezik je sprski, maternji hrvatski, pišem srpski jezik latiničnim pismom, умем да пишем и ћирилицом…ne pravim razliku, kad čitam retko primetim kojim je pismom napisan tekst, smatram se bogatijom.

Ko hoće da bude getoiziran u nacionalizmu, pismu, čemu god – volja mu. Samo ne vidim čemu to vodi jer kad smo jednom pustili da vodi videsmo da nije odvelo nigde i da smo se svi našli u ćorsokaku.

Ako me ne razumete smatrajte me izdajnikom.

Inače za lektiru preporučujem ovo ili ovo, kako kome više odgovara.

Na internetu možete da nadjete mali milion stručnih tekstova o društvenim mrežama. Raznoraznim. I da pokušate da shvatite kako funkcionišu i čemu služe.

Ja nisam stručnjak ali da bi bilo ko shvatio kako to funkcioniše mora prvo da razume naziv, isto kao ono ’’Termin filozofija je nastao od dve grčke reči: glagola “filein” (φιλεῖν, što znači voleti) i imenice “sofija” (σοφία, što znači mudrost) koje zajedno čine reč filosofija (ili kod nas filozofija) (gr: Φιλοσοφία), koja doslovno ima značenje ljubav prema mudrosti odnosno mudroljublje.’’, dakle da obrati pažnju na reči društvo i mreža.

E sad, ja neću da tupim o društvenim mrežama, rekoh nisam stručna, niti hoću da nabrajam šta postoji a ni da kritikujem, al’ moram da ponovim da me izbezumljuje zanemarivanje disanja inernet društvenih mreža u Srbiji. Iz dva razloga – na društvenim mrežama se može uočiti jedno sasvim drugačije društveno disanje od onog svakodnevnog – ko je po’šo, ko je doš’o i kako obučen, ne možete zanemariti tako veliku grupu i što copy-paste na društvenim mrežama uvek prati komentar ili kritika.

Ili recimo ovako – ono što je Twitter Internetu, to su dnevni, nedeljni i ini časopisi neinternetskom delu društva. Mislim da sam jednom pomenula slučaj zemljotresa na Haitiju – posle nedelju dana od zemljotresa neki od onih koji nisu korisnici Interneta još uvek nisu znali da se to desilo, najbanalniji primer. Na Twitteru svaki link ima istu ’’jačinu’’ u štampanim medijima nije tako, nešto je na prvoj, nešto na trećoj, nešto na zadnjoj strani a vrlo važne vesti umeju da budu umetnute tako da ih opšte ne uočite. Dakle, štampani mediji u mnogo slučajeva funkcionišu na – mi smo vam rekli, ko vam je kriv što niste čuli.

Društvene mreže, konkretnije Twitter vas ’’vuku za rukav’’. Recimo slučaj Ekrem Jevrić, pet puta sam otvorila i zatvorila link čim sam pročitala naslov i podnaslov, šesti put sam pročitala, kako da ne pročitam kad se toliko linkuje. Šta ja o tome mislim potpuno je nevažno, važno je da o tome postoje dve slike – jedna internetska i jedna štampano medijska i da jedna sa drugom nemaju veze.

Ja sam potupno ubedjena da disanje društva na internetu u skorije vreme neće ’’ugroziti’’ disanje neinternetskog dela, nema teorije. Opet dva razloga – još uvek je malo korisnika i drugi – svesno zanemarivanje onoga što može da ugrozi. Recimo, Internet ne možete da premlatite na ulici ali možete da se pravite da ne postoji.

E sad, ako čitate novine kao ja, ja sam doduše potpuni manijak, kupujem sve i svašta, prosto se mazohistički ponašam prema sebi, moram da vidim šta se servira, možete da uočite odnos štampanih medija prema Internetu a naročito prema društvenim mrežama.

Definitivno svi štampani mediji, sem onih stručnih koji vas upućuju u nove mogućnosti – neinternetsku javnost obaveštavaju da je Internet zlo, opijum za narod, gubljenje vremena, pošast novog doba, nova bolest. Narod ko narod, naročito u Srbiji, vode računa da budu i ostanu psihički zdravi pa nije čudo kad čujete – to zlo kod mene u kuću neće da udje.

U Srbiji odavno nema pravih novinara. Još od onda kad je novinarstvo počelo da ugrožava zdravlje onog vodje, pa novinara. Novinarstvo se razbolelo i nema nameru da ozdravi. To su sad puki copy-pasteri, što agencijskih vesti što tudjih tekstova.

O tome kako pišu o blogovima i blogovanju sam pisala ovde. Onda nisam rekla da sam to pročitala u ’’Bazaru’’ jer teksta nije bilo na internetu. Ako pročitate ovaj tekst obratite pažnju na poslednji pasus pa zamislite šta o blogovanju misli neko ko nije video ni jedan blog.

E, jutros pročitah još jedan kritički tekst o društvenim mrežama, sve u stilu – nije bilo lud Orwell, neko to od gore vidi sve, pamet u glavu a dupe uza zid.

Nedavno su osvanula dva teksta - Facebook Knows Where You Are i Young will have to change names to escape ‘cyber past’ .

A onda je normalno osvanulo i kod nas. Malo uprošćeno.

Elem, u tekstu ‘’Neko te uvek posmatra’’ objavljenog u BlicPulsu, nema ga na internetu obaveštavaju svoje čitaoce da poslodavci više ne čitaju CV-je već ‘’vršljaju’’ po Facebooku tražeči slabe tačke kandidata za posao. I mole svoje čitaoce – nabrajam: da ne postavlaju na Fejs čemu su skloni, kako izopačeni, da se ne hvale onim čega se drugi stide, ne postavljaju slike sa žurki na kojima su kao od majke rodjeni, da ne priznaju da vole da piju, kradu, nikako ne dozvole da ih tetka vidi gole a tata sazna da vole krek a naročito da se ne hvale svojim novim gay avanturama.

Posledice – za deset godina vas niko neće uzeti u obzir kao ozbiljnog kandidata a tata zbog onog kreka može da poludi i izdeveta vas iako ste već ‘’konj’’ u zrelim godinama.

Pre par meseci sam napisala tekst Facebook – slobodno tržište svežeg mesa, stoji da ima svega. Ali stoji i da ima i umerenih ljudi koji Facebook i sve ostalo koriste kako treba.

Recite vi meni šta će pomisliti prosečan čovek koji se sekira za sopstvenu zdravu pamet a i pamet svojih potomaka kad pročita onako nešto a Facebook nije ni video.

Nisam zaljubljenik u Fejs, umeren sam korisnik, svratim tu i tamo ali nisu svi izopačeni, ludi, perverzni a ponajviše me iznerviralo ovo sa gay avanturama. Mi smo kao društvo koje se trudi da prihvati gay osobe kao normalne članove društva, odnosno ljude a ne pedere al’ kako vidim to je samo trenutna moda. Za deset godina ćemo ih možda spaljivati.

Molim, ako iko može da progura neki tekst za one koji ne mogu sami da vide da progura jedan umeren, sa dva lica – ima toga ali ima i ovoga. Inače će statistike još dugo ostati iste.

U svetu Inernet postaje jedno od osnovnih ljudskih prava. U Srbiji marksovski opijum za narod.

Nemate pojma koliko ljudi poznajem koji to zlo, kako rekoh, neće da unesu u svoj topli dom. Koriste ga samo na poslu. To je već za drugu priču, veze nemaju šta im sve Google pruža. Svi znaju za cyber sex, XXX filmove, čudo jedno.

A nije sve tako. I ovako je.

P.S. Tekst je nezavršen zato što želim da ostavim otvorena pitanja. Malo namerno zbrdazdolisan. Kad sam složena i isključiva ne dobijem odgovore

Pobedjena sam.

A moj poraz se ogleda u tome što osećam kako sam upropašćena. I bog sveti zna da l’ ću umeti da se popravim i vratim u neko normalno stanje.

Većina stvari me lično ne dotiče. Mislim, mogu da se uvučem kao kornjača u svoj oklop i da mi se jebe što Madjarska nema more, što je sjahao Kurta a uzjahao Murta, problem je što ne mogu da zanemarim da mi neko neprekidno prodaje muda za bubrege, stavlja muda na oči, jebucka na kvarno, jednostavno ne mogu da kažem – baš me briga. Sa svakim mojim – baš me briga – nekome tovarim istu agoniju na vrat, da nema šansi u dogledno vreme a ni duže od toga da živi u koliko toliko normalnoj zemlji.

Leto je idealno vreme da vam vlast podvali. Da doskočite vlasti potrebno je da se organizujete a leti se svi razmile, kud koji mili moji, kako da se organizuješ.

Leto kao godišnje doba je čista gre’ota u ovoj zemlji.

U avgustu je poskupelo sve što je moglo da poskupi, ko da misli o poskupljenjima kad gleda da ga polazak deteta u školu košta manje od letovanja all exclusive za četvoročlanu porodicu.

U tom istom avgustu su izumrle krave zemlje Srbije. To je dovelo do toga da nema uvoznog maslaca a to je pa dovelo do toga da sam ja ubedjena da do sad nisam kupovala maslac iz uvoza nego neku domaću prevaru.

Koliko maslinovog ulja trošim zadnjih dana više mi se isplati da obedujem u restoranu. Običnog ulja nema. Razgrabili oni što misle da će im trajati do kraja života.

Za dve kafe i jedan kolač mogla sam da kupim dva kilograma mesa.

Za jednu taksi vožnju mogla sam da kupim cipele na sniženju.

Struja će najverovatnije poskupeti, prvo zbog toga što je najjeftinija u regionu a drugo što se mnogo krade. Dakle, ja je plaćam redovno ali ću ubuduće morati da je plaćam i za one koji je kradu.

Vuk Jeremić bio u prijateljskoj, diplomatskoj, odo’ da mi dupe vidi put i da vičem – Kosovo je srce Srbije, prijateljskoj, od Adama i Eve, zemlji Lesoto. I pošto su Lesoćani, je l’ se tako kaže, poslušno uzviknuli – Kosovo je Srce Srbije, Jeremić im obećao da će njihovi studenti studirati u Srbiji a da će dobiti i stipendiju. Da se usereš od muke! Mislim, vi se sigurno ne sećate teksta u kome sam pisala kako su profesori objašnjavali na fakultetu moje ćerke zbog čega njih onoliko ne mogu na budžet.

Poslodavci strahuju od zloupotreba pošto je usvojen Zakon o mobingu. Nije im jasan. Inače jasno im je da kao poslodavci imaju pravo da svoje radnike posmatraju kao niža bića.

Ministar zdravlja izjavio da je to što narod kaže da je zdravstvo najkorumpiranije oblast ljudskog društva u stvari čista halucinacija.

Pročitah negde da Dinkić sanja da dobije Nobelovu nagradu za ekonomiju! Bog te mazo!

Ja postala paranoična. Definitivno.

Mleka nema nigde, kao što rekoh, al’ na svakom ćošku ima bilborda koji me obaveštava da mogu da kupim Imlekovo čokoladno mleko sa čistom, pravom, belgijskom čokoladom. Kad god ga ugledam pomislim – to, bre, nije prošlo pored belgijske čokolade. I niko me neće uveriti da jeste sem ako ne otpratim kompletan proces uvoza te čokolade do turanja u mleko.

Znači paranoja.Kako ne bi bila? Lažu me da ne vidim ono što vidim, kako ne bi za ono što ne vidim.

Malo sam danas šetala po svom blogu i vidim kako sam mnogo veselije stvorenje kad se manem svakodnevnih gluposti u ovoj kalakurnici.

Gotovo. Mislim sa tim stvarima.

Neka gladni pocrkaju, ko nema ’ leba neka jede kolače, ko i dalje hoće da kupuje muda neka prodaje bubrege da prehrani decu i neka ćuti. Neću više da prosipam svoju energiju na kukavice i one koji čekaju da im nešto padne sa neba, odnosno, da ih bog pogleda.

Hoću da budem ona stara.

Konačno sam ukapirala šta je to promena –

’’Bato, aj’ da silujemo onu ribu!

Kako, bato?

Prvo ćeš ti da je držiš a ja ću da je jebem a posle ću ja da je jebem a ti ćeš da je držiš!’’

Tol’ko o promeni u ovoj zemli.

Al’ zato ja samu sebe mogu.

Ili – može biti da novorodjena deca više nemaju mamu i tatu nego samo roditelje.

Odavno znamo da su muškarci i žene polno različiti ali to nije dovoljno, mora da se zna koji pol kosi a koji vodu nosi i tako se došlo do termina – seksizam. Seksisti su oni koji zagovaraju teoriju da su žene manje vredna, niža, gluplja i nužna ljudska bića, tek zbog toga što pomažu produžetku vrste inače da muškarci to mogu sami ‘ladno bi moglo da nema žena. Svet bi bio kudikamo lepše mesto, ne bi se toliko vojevalo a muškarci bi sami, valjda, uspeli da uspostave poredak koji im odgovara.

Sve to – ovaj kosi a ova vodu nosi je bilo vekovima normalno, žene su spaljivane, kamenovane, bičevane, proglašavane prljavim u vreme menstruacije, da ne nabrajam, sem u ratnim uslovima, tad su bile dobre radnice u fabrikama oružja gde nisu mogle u mirnodopskim uslovima ni da ‘’prismrde’’, a boga mi bile su dobre i na bojnim poljima. Kad ponestane muškaraca dobre su i žene.

Posle vekova i vekova došlo se do epohalnog saznanja da su i žene ljudi pa u većem delu sveta žene danas mogu isto kao muškarci. U nekim zemljama ne mogu još uvek.

Ali šta god da mogu žene su i dalje podložne seksizmu, od najbanalnijih stvari – vidi ovog kako vozi, mora da je žensko, do onih koje ostavljaju traga:

žene su kurve što se usudjuju da menjaju partnere, muškarci su kurvari, prvo pogrdno, drugo pohvalno;

žene su radodajke, muškarci su dobročinitelji, valjda;

žene su prostitutke, muškarci su žigolo muškarci, jedno s drugim nema veze, prostitutka izaziva gadjenje, žigolo divljenje – snaš’o se čovek kako da zaradi na matorim kurvama;

žene domaćice – nikad ništa nisu radile, samo kafenišu i ogovaraju, muškarac domaćin je dobar ekonom, roditelj & suprug;

nevaspitanu decu su vaspitavale majke, vaspitanu očevi;

ćerke su kurve na majke, sinovi su švaleri na očeve;

žene u zrelom dobu ulaze u klimaks, muškarci u drugu mladost;

starija žena i mladji muškarac su kurva i budala, stariji muškarac i mladja žena su gospodin, doduše i on budala, i fufica;

žensko društvo u kafani je – kome ove slavski kolač da prave, muško društvo – društvo za stolom;

žene uvek mogu, moraju da budu raspoložene za seks jer treba samo da rašire noge, muškarci moraju da imaju optimalne uslove jer njima mora da se digne da bi došlo do seksa a ako se ne digne kriva je žena;

itd…

Da se ne lažemo, i muškarci su žrtve seksizma samo malo manje od žena i teško priznaju da ih neko tretira kao niža bića zato što su muškarci. Seksizam je nekako rezervisan za žene.

I ženama se smučilo.

Dosta, bre!

Ima žene da budu iste kao muškarci. Pošto žene ne mogu biti iste kao muškarci isto kao što muškarci ne mogu biti isti kao žene, to nije normalno, žene treba da imaju drugačiji, bolji, tretman nego što su ga imale do sad.

Tretman se ogleda samo u govoru, jelte, onako kako se u govoru odnose prema ženama, kako se stvarno ponašaju nema veze.

Kako javljaju naši mediji Savet Evrope preporučiće vlastima 47 zemalja članica da u svojim uredima i dokumentima više ne koriste “seksistički jezik” i time da doprinesu ravnopravnosti žena i muškaraca. Tome će doprineti nov jezik, šta će on sve podrazumevati tek ćemo videti, ali…

Pošto ništa na ovom svetu ne može da se uradi samo za žene nego tu moraju malo da se umuvaju i muškarci, novojezik, politički korektan, rodnosenzitivan, da nikoga ne uvredi, će preporučiti da se izrazi ‘’majka’’ i ‘’otac’’ zamene rečju roditelj!

Ne ukapirah zašto? Je l’ majka seksistička reč? Ili otac?

Je l’ ćemo ubuduće malu decu učiti da na pitanje – ko te rodio – ono kad tek progovore a mi jedva čekamo da nam odgovore – mama, odgovore – jedan od roditelja! Koji? Nemam pojma, nisu mi rekli!

Vekovima, jedna jedina reč – kurva – nije uspela da bude zaboravljena, odoleva emancipaciji muškaraca, vekovima, društvima, položajima, svemu. Šta god neko da radio, koliko god da upozorava, još uvek postoje oni muškarci koje sve žene ovog sveta, sem svoje mame, opisuju jednom rečju – kurva. I tako će i ostati.

Tradicionalne ‘’vrednosti’’ su tradicionalne vrednosti. Gotovo.

Pošto sam ja mama i istovremeno roditelj i pošto nemam nameru da više ne budem mama već da budem samo jedan od dva roditelja – svečano izjavljujem:

Ostajem mama.

Istovremeno pristajem da budem i kurva. Toliko sam često bila, kad sam ostavljala, kad nisam htela, kad nisam razumela, kad god nisam bila na izvol’te, kad sam bila tvrdoglava, kad sam mislila kako sam mislila, ništa mi ne fali da budem i dalje.

Hoću da me moje dete zove mama po cenu toga da me ceo svet naziva kurvom.

Ovo prvo mi je važnije.

Da ne bi Janavi ne bih se ni setila. Uputstvo ovde.

Počela sam da blogujem pre četiri godine, najpre stidljivo, sad nemam nešto ekstra da kažem sem da se ispred mene otvorio čitav jedan nov svet. I tim svetom sam fascinirana na sve načine, ponekad sam fascinantno zaprepašćena, u većini slučajeva sam fascinantno oduševljena.

Po pravilima evo pet blogova koje preporučujem:

Paramparce čiji me nick oduševljava a koji je objasnio da mu je takva i duša piše blog Paramparčad o paramparčićima svoje svakodnevice. Toplo preporučujem. Inače ume jednom rečenicom da kaže mnogo, to je danas umetnost.

Nastasja i njena kuhinja, specifično piše o kuvanju, mislim navede sebe na zlo pa onda pokušava da navede i nas. Odlično pokazuje kako kuvanje može da bude dooobra zabava.

Nasuprot Nastasji, Ivanov blog Debeljuca tek upoznajem, trenutno sam na dijeti pa ovog čoveka koji ga piše malo mrzim a malo mu se divim. Ako budem uspela svoje dupe da uvučem u farmerice a da se ne osećam kao kreten vodiću ga na zelenu salatu, red bi bio da častim.

Ovog čoveka sam otkrila pre neki dan tako što je ostavio komentar kod mene, usput, kad kažem komentarišite ako blogujete to je zato da i drugi mogu da dodju do vas, ko bi tražio blogove po blogosferi a komentar ume jako da zainteresuje, mislim to je neki prvi sud o vama. Ovaj blog tek čitam ali mi se svidja ono što sam do sad pročitala. Jedino što fali ovom blogu je ime. Ne zove se nikako

Za kraj – ovaj blog Zijan-ćerka prosto obožavam. I ništa sem toga ne umem da kažem.

Srećno vam čitanje.

P.S. Mala molba svima koji mi ostavljaju poruke na FB kako vole moj blog i da bi krenuli u blogovanje samo ne znaju kako.

Udahnite i počnite, ovo je idealan dan. Ne boli. Pišite kako mislite i o onome o čemu mislite, ja ne umem bolji savet da dam niti se razumem u pravila.

Rasterećuje, verujte mi.

I otvara neke nove svetove, kako rekoh..

Arhivski post izvučen zbog Moosheminog tvita.

U jesen proleće je onda kad vaš prvačić polazi u školu, znate ono ”poletarac poleteo iz gnezda”. Ovih dana viđam roditelje kako, sa puno ljubavi, svojim prvacima kupuju prvu školsku torbu. Poželela sam da napišem nešto lepo… setila sam se tog dana, našeg dana,,, i onog izraza lica moje ćerke. I radost, i strah, i širom raširene oči. A sve to što je trebalo mojoj ćerki da bude ”od kolevke pa do groba… ” meni se vrlo brzo ogadilo.

Prvi razred je nekako prošao. Drugi i treći razred je njen učitelj, sa kompletnom prosvetarskom postavom tadašnje zemlje (jebem li ga kako se zvala – za to moraš da budeš istoričar), štrajkovao, štrajkovao, štrajkovao. I tražio od nas, roditelja, da potpisujemo neke podrške, čemu – nije uspevao da nam objasni jer smo skoro svi mi (roditelji) bili na nekim prinudnim odmorima do ukidanja sankcija koje su trajale, trajale… Četvrti razred je protekao u skloništima, bilo je bombardovanje. Šesti, sedmi i osmi razred su protekli uglavnom u pretnjama. Dakle, prosvetari su pretili da će, ukoliko se ne ispune njihovi zahtevi, ponovo stupiti u štrajk.

Dragi, poštovani, roditelji, ovoseptembarskih prvaka, kao što vidite, prete i sada.

Nisam uopšte htela da se bavim njihovim ovogodišnjim zahtevima. Čekam kad će već jednom da traže povećanje plate i ukidanje đaka pa da svi, najzad, ‘danemo dušom.

Dragi roditelji, ovoseptembarskih prvaka, šta god da tražili, ispunili im zahteve ili ne, štrajkovaće ponovo a vas čeka sledeće:

Uvaljivaće vašem detetu raznorazne zbirke, didaktička sredstva, kasete koje je snimio jedan od profesora, šta god im padne na pamet a na čemu će moći da zarade, to jest gde će moći da se ugrade . Vaše dete će usplahireno utrčavati u kuću i vikati da to ”moooora” da se kupi, vi ćete ga ubeđivati da ne mora ali ćete pokleknuti i dati novac kad vam saopšti, kroz plač, da su svi ostali već kupili. I kad to jednom unese u kuću nikad ga više neće izneti – uspostaviće se da to što je ”moooralo” uopšte nije potrebno.

Posle jedno desetak dana moraćete da date školski dinar. Taj školski dinar nikad nije dinar, suma varira od-do, zavisno od škole i dogovora. U taj ”dinar” će biti uključeno i osiguranje. Ako pitate od čega, reći će vam od eventualnih povreda pre, za vreme i posle nastave što podrazumeva da to osiguranje pokriva eventualne povrede vašeg deteta i na času i na školskom odmoru. A ako vaše dete, ne daj Bože, bude povređeno ne nadajte se nikakvoj isplati pomenutog osiguranja. Učiteljica neće imati pojma, ona uvek pije kafu kad se deca guraju i biju, direktor/ka, kao po običaju, tek nema pojma ni o čemu. Danima će vas ubeđivati da vaše dete laže, ko zna gde se smucalo, uključiće psihologa i pedagoga posle čega ćete vi morati kod neuropsihijatra i ozbiljno ćete razmišljati da dete ispišete iz te škole i upišete ga u neku drugu.

Imajući to u vidu, dobro razmislite da li ćete pustiti dete da ide na Zlatibor, Taru ili Kopaonik (i ovo zavisi od škole). Sedam dana vašeg deteta na čistom vazduhu će vas koštati više nego da ste to sami uplatili preko neke agencije. Kad je školsko zimovanje u pitanju nema ono ”dete ima manje od 12 godina”. Ima da platite kao da ste poslali dete u hotel sa pet zvezdica. Tamo će od sedam dana, vaše dete, najmanje tri biti bolesno i ostavljeno samo u sobi, a iz tog ”hotela” će se, obavezno, vratiti ili sa nekom infekcijom ili sa vaškama. Može se desiti da vaše dete bude toliko bolesno da morate da odete po njega ali ćete, bez obzira na to, ako dođe do promene cene autobuskog prevoza morati da doplatite iako se dete tim autobusom nije vratilo. I nemoj da je neko rekao da je ovo nemoguće jer je moguće, mene su zvali i zvali, i zvali, sve dok nisam platila i to pod pretnjom da nećemo dobiti knjižicu. Pa vi vidite.

Da vas utešim – ova zimovanja moći ćete da plaćate na rate sa kojima nikako, ali nikako, ne smete da kasnite. Za to što vama možda kasni plata ili dečiji dodatak, ili koji god razlog da imate za kašnjenje prosvetni radnici, naročito oni kojima je mala plata i koji ne mlogu da idu na Sejšele, nemaju ni malo razumevanja. Zbog toga što ne platite onda kad oni kažu da mora prozivaće vaše dete i pred celim odeljenjem ga optuživati da je neodgovorno, zaboravno i glupo.

Ovo vam je ono osnovno i ponavlja se već godinama. Osećaćete se, sve dok vaše dete ne završi školu kao kompletan idiot, verujte mi na reč.

Ako imate bilo kakav porodični problem ne poveravajte se učitelju/ci svog deteta ni u ludilu. Majka jedne učenice četvrtog razreda (osnovne škole) rekla je učiteljici da je otac pomenute devojčice u zatvoru. Učiteljica je pažljivo saslušala a kad je majka otišla kući pozvala je devojčicu-predsednicu odeljenjske zajednice i sve ovo joj prepričala uz upozorenje da obavesti ostalu decu da se prema devojčici ponašaju pristojno. Kako je ovo dete prošlo možete misliti, zna se kako su deca u tom uzrastu surova. I dan-danas kad sretnem tu pametnu učiteljicu-pedagoga dođe mi da je sapletem, da padne i da sve zube polomi pa da, kad već ne zna šta i kome treba da kaže, ćuti po moranju.

I tako… videćete već. Ako imate mlađe dete ne nadajte se da će moći da nasledi knjige od starijeg brata ili sestre. Kol’ko sledeće godine plan i program će biti promenjeni tako da od ta posla nema ništa, moraćete da kupite nove. I tako svake godine. Mora još neko da zaradi lovu u ovoj zemlji. A zna se da ne možete da birate, to jest da morate da kupite. Knjige će biti apsolutno iste, biće promenjena samo boja korica. Eventualno može da se promeni gradivo iz istorije ali tome već moraju da prethode radikalne promene u ovoj zemlji čemu, takođe, ne treba da se nadate.

I nećete moći da birate.

I ne nadajte se ni razumevanju ni pristojnosti od strane prosvetnih radnika.

Da su pristojni ne bi bili tu gde jesu.

P.S.
Iskreno izvinjenje svim onim učiteljima/cama, nastavnicima/cama i profesorima/kama koji još uvek, bez obzira šta se dešava, znaju da su oni u učionici zbog dece a ne deca zbog njih. I da roditelji njihovih đaka nisu idioti.

To je vrsta u izumiranju.

Pravda je gluva i slepa. Dokazano. A koliko je uz sve to i bezobrazna još nije dokazano. Šuška se po kuloarima i šuškaće se sve dok neko ne stisne petlju i ne progovori, a ovo samo ako je spreman na to da ga optuže da je lud i neuračunljiv jer, gde bi pravda…

Sećate li se kad su uvedene fiskalne kase? Obuhvatile su sve i svakoga sem onih koji naplaćuju svoje usluge toliko da vam se zavrti u glavi. Njima je zakon omogućio da nikad ne možete da dokažete ni koliko ste im platili a ni da ste im uopšte platili. Među te privilegovane spadaju advokati. Oni, kao, imaju tarifu. Ali imaju i svoj advokatski rečnik i advokatski rokovnik gde vam sve pedantno vode i naplaćuju svaki izlazak, neizlazak na ročišta, pa kad obračunaju vi samo možete da sednete da kukate. Corpus delicti tj. priznanicu za bogatstvo koje ste im dali nemate. Pojeo vuk magarca!

Danas je objavljeno da su advokati Srbije definitivno izuzeti od obaveze uvođenja fiskalnih kasa.

‘’Kao glavni argument protiv fiskalizacije isticana je mogućnost mešanja izvršne vlasti u rad advokata, kao i da bi poreski inspektori pod izgovorom da proveravaju ispravnost fiskalnih računa mogli da imaju uvid u predmet klijenata.’’

Ako još niste čuli – ‘’ Advokatske usluge sada spadaju u stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti, a ne u komercijalne, kako je to do sada bilo.’’

Dakle, kad vas od danas advokat bude branio on vam pruža naučnu, inovacioni ili tehničku uslugu. Valjda. Po ‘’šifri 6910 koja označava naučne i stručne delatnosti, što je u skladu sa evropskom nomenklaturom delatnosti.’’ Uostalom, kompletna vest ovde.

Inače, prvo što će vam jedan advokat, kome se obratite ne za pomoć nego za zastupanje, reći je da ne smete da ga lažete. Pri tom vam nikada ne kaže da ni on vas neće lagati. A sve to što vas bude slagao će vam debelo naplatiti. Zahvalite zakonu, Ustavu, pravdi, kome god hoćete.

Prosečno dobar advokat će vam govoriti o članovima u koje se uopšte ne razumete, dobro će vas uplašiti a onda preći na pripremanje odbrane. Od sudije koji predsedava vašim slučajem će napraviti kombinaciju dželata i neumoljivog sadiste, od javnog tužioca takođe samovoljnog sadistu a od obojice čudovišta koja su vas se dočepala i jedva čekaju da vam presude ne obazirući se na zakon jer, oni su zakon, jelte! U slučaju da vam zapadne javna tužiteljica vaš advokat će vas ubediti da je ona jedna seksualno isfrustrirana osoba koja samo čeka nekoga na kome će iskaliti bes tako da vi možete samo da je žalite i da drhtite od, opet, njene samovolje koja sa zakonom nema nikakve veze. Kako ćete proći ne zavisi kazne predvidjene za delo koje ste učinili već isključivo od baksuzluka, seksualne frustriranosti i nesrećnog detinjstva onog ko se vama bude bavio.

Prosečno nabedjeno dobar advokat će vaš slučaj razvlačiti godinama, povremeno vas pozivati na kafu da vam objasni kakve su propalice njegove kolege a onda vam unapred tražiti novac za neka buduća ročišta jer njegovoj ženi treba kožna jakna. Ili joj se ide u Austriju na skijanje.

Kad vam svega bude preko glave vaš nabedjeni advokat sa imenom, jelte, će preko veze uz pomoć čarobnog štapića zakazati završno sudjenje na kome ćete dobiti kaznu. Uglavnom zatvorsku čim je umešan javni tužilac tj. tužiteljica. I naravno, vi se ne bunite jer od početka znate da vaš advokat nije tu da ne bi ste dobili zatvorsku kaznu nego da bi ste dobili što manju.

A onda kao u svakom dobrom trileru sledi kulminacija. Dobiste presudu, čekate pečat o izvršenju al’ njega nema. Počinje progon advokata da to treba platiti. Ni manje ni više nego u hiljadama eura da se javni tužilac/tužiteljica ne predomisli. Može mu se. To je izgleda moderno u poslednje vreme.

I eto. Mito je kažnjivo davati još kažnjivije primati. Da li je kažnjivo iznuđivati mito to izgleda pojedinim advokatima nije poznato. Oni će vas proganjati i proganjati i pretiti i ’’iskreno vam reći’’ kome idu te hiljade eura koje iznuđuju od vas a vi čik idite da pitate tu osobu da li je to tačno. Dovoljno vam je da znate da je iznuđeni novac stigao u prave ruke. Možda su ruke sudije ili javnog tužioca/tužiteljice sa kojima vaš advokat ima dil a možda i nisu. Sve će biti da su u rukama vašeg advokata.

Advokati su Pravdi dodali još jednu manu. Malo joj je što je gluva i slepa. Ona narodna ’’I nad popom ima pop’’ ih očigledno ni malo ne plaši. Nisu pobožni. Al’ advokatsku slavu slave čisto da se jednom godišnje pomole da im se gresi oproste.

Osuđeni grehe okajavaju u zatvorima. Uz izdržavanje kazne.

Zatvori su, odavno je poznato, pravljeni za sitnu boraniju.

U tu boraniju ne spadaju advokati iznuđivači mita koji jednom kriminalcu nije pao na pamet. Ima da ga da, takav je red!

Al’ to vam je život, dragi moji.

I nad kriminalcem ima kriminalac! Zaštićen velom Pravde.

Slika preuzeta odavde.