Autoput je bio neprohodan, iz pravca Niša ka Beogradu, vozovi i automobili su stajali zavejani a ljudi iz okolnih kuća su putnicima donosili čaj i hranu. Sećam se kako smo pažljivo pratili vesti i pitali se kako će svi ti ljudi preživeti hladnoću.

Imali smo gosta. M je iz jednog grada u Hrvatskoj i često je dolazio kod nas. Tek onako, da popriča sa mojim ocem uz rakijicu i gibanicu.

Tog jutra, kada se spremao da krene kući, moj otac ga je bezuspešno ubeđivao da ne kreće na put. Ipak, M je krenuo.

Naredna tri dana nismo znali šta se desilo sa njim. Njegova supruga je zvala mog oca, zatim bi za pola sata moj otac zvao nju, rešavao da pođe u potragu, skakao na svako zvono, optuživao sebe.

Posle tri dana. M se javio iz jednog beogradskog hotela, i dok je moj otac sipao bujicu najradosnijih psovki na svetu, M je pričao kako je ostao zavejan na autoputu, i kako je najzad, sprovođen policijom, u koloni, uspeo da se dočepa Beograda.

Ma, trebalo je onda da te ostavim da umreš, rekao je moj otac, i ja sam tada prvi put čula priču.

Petnaestak godina pre toga, moj otac je, putujući ka Zagrebu naišao na zastoj. Izašao je iz kola, i iza krivine ugledao prevrnutu cisternu na putu. Iz cisterne je u mlazu šikljalo gorivo, okupljeni ljudi su gledali, komentarisali kako će to gorivo svakog trenutka buknuti, niko joj nije prilazio, da je vozač sigurno mrtav…

Onda je napravio nekoliko koraka ka cisterni, dok su okupljeni vikali da ne prilazi, pa još nekoliko koraka, i još nekoliko, i video kako se čovek u kabini bori da je otvori. I ženu krvave glave. A onda i dete. I potrčao je dok je masa iza njega vikala da je lud.

Ubrzo zatim, ka ljudima su trčali jedan čovek, jedna žena, i moj otac sa trogodišnjim detetom u rukama. Iza se začula eksplozija.

Tu, na tom autoputu, rodilo se prijateljstvo. Neraskidivo, nemerljivo, životno.

I M je uvek imao neki razlog da dođe, ili razlog zbog koga bismo mi trebalo da idemo kod njega. Nekada, u onoj staroj zemlji, ako ćete verovati, putevi su bili mnogo kraći.

Početkom osamdesetih godina, moj otac je počeo da pravi kuću u zemlji u kojoj odjednom, posle Titove smrti, nije bilo kafe, praška, pomorandži, kao da ih je Tito lično proizvodio. Nije bilo ni cementa.

M je bio u gostima kod nas, čuo usputnu priču o cementnim mukama i otišao. Posle par dana, pozvao je mog oca i rekao mu – čekaj taj i taj voz, stiže ti cement. Lud čovek, rekao je moj otac.

Sa cementom, stigla je i mešalica za beton koju moj otac nikako nije hteo da preuzme govoreći da je u pitanju neka greška. Aj’ Vi, lepo, potpišite otpremnicu, preuzmite mešalicu, pa posle tragajte da li je greška ili ne, rekli su mu.

Tek onda kada je pozvao M da mu kaže da je cement stigao, saznao je da je mešalica poklon.

Isukrsta ti, rekao je M, nećeš je pozajmljivat da bi kuću napravio.

I tako je naša kuća, usred Srbije, napravljena od hrvatskog cementa koji je mešala hrvatska mešalica dok su povremeno, njih dvojica i dalje pili sprsku rakiju i jeli pravu četničku gibanicu.

I ništa ova priča nije posebna, samo sam se jutro setila svega toga.

Oni se i dalje čuju, i ja volim kad vidim kako se lice mog oca ozari svaki put, kao detetu kad dobije igračku. Isto kao što se ozari kad se čuje sa prijateljima iz Pazina, Novog Mesta, Gorice,. Zadra, Skopja… ali to su neke druge priče. Putevi su duži nego onda.

Među uspomenama mog oca stoji i orden italijanske Vlade koji je dobio krajem šezdesetih godina u znak zahvalnosti što je kao prolaznik i stranac učestvovao u spašavanju i prevozu povređenih iz jednog strašnog lančanog sudara u Italiji, po ovakvom sličnom vremenu.

Pomozite nekome danas, makar da pređe ulicu. Makar se ne rodilo prijateljstvo, makar sutra ne pravili kuću.

Zato što imate srce.  Zato što je potrebno da se osetimo čovekom, i da drugi osete da još ima ljudi.

Svima vama koji zagovarate bele glasačke listiće, crtanje Mikija Mausa, dopisivanje babinog imena i omiljenog pevača, koji ćete na taj način apstinirati od glasanja.

Prvo, zašto biste uopšte izašli na glasanje? Da kao pokažete svoj revolt? Ma kako da nije! Dragi moji, vi ćete izaći zbog paranoje da bi sutra neko mogao da vas prozove da niste glasali.

Drugo – ne sviđa vam se politika nijednog od kandidata ili stranke? Svi su isti?

Pa izvin’te vi ste dozvolili svim tim kandidatima i strankama da vode takvu politiku. Prethodnim glasanjima a onda ćutanjem i nečinjenjem, strahom da ne bude gore, tu gornju granicu u Srbalja još niko nije dokučio. Gde je to?

Gledate nameštanja, prodaje, preprodaje, krađe, verujete da je za situaciju u zemlji kriva ili kriza, ili neki Šarić, ili neki Mišković, samo vam oni koji kose nikako nisu krivi.

Donirate narodne kuhinje, ala ste humani, aminujete nedopustivo reklamiranje narodnih kuhinja, sve ih je više i više.

Gledate kako se neka deca bore sa životom, ne radite ništa po pitanju toga da njihove bolesti nisu na spisku bolesti od kojih se može oboleti u Srbiji. Za to vreme, od jednog pola u pogrešnom telu se može oboleti i to se „leči“ na račun države. One države koja ne vidi bolesnu decu jer Evropa to ne traži od nje, traži da primeti ove druge. Donirate i preuzimate ulogu države.

Mirno ste prolazili danima i danima, dok su neki ljudi u Pionirskom parku, ili ispred Agencije za privatizaciju spavali na kartonima dok ih je okruživao kordon specijalaca. Ni zastali niste da pitate o čemu se radi.

Mirno prihvatate činjenicu da imate platu onoliku kako to kažu na televiziji, jelte.

Mirno čekate da ova zemlja dopuzi do Evropske unije, ne do Evrope, kako vam servira vlast, Srbija jeste u Evropi, pa da stignu donacije, pa da dignete sve četiri u vis. Taj novac je već potrošen iako nije stigao.

Verujete da je srpska politika transparentna. I šta vidite?

Od glasanja se, dragi moji, ne apstinira, to je vaša građanska dužnost, naročito u zemlji koja je ovako nesređena kao naša. Vi morate da se opredelite za neku politiku. Jer, ako se ne opredelite, serviraće vam se nešto što možda uopšte ne želite. Takav je sistem, a time na sistem glasanja ne utičete.

Nisu svi političari isti. To vam se čini samo zato što mislite da politika ne utiče na vaše živote.

Vreme je da Srbija krene napred. Sa kim god.

Vi nećete da joj pomognete.

Potpuna neodgovornost prema sebi, deci, prema ostalim članovima društva.

Vi ste se snašli? Svaka vam čast. I ja se snalazim. Već skoro 15 godina. Bukvalno, svakodnevno.

Zbog toga što ste se sada snašli, što ne vidite dalje od svog stola, što je prilično onih koji se na raznorazne načine snalaze, neko do letovanja a neko do obične paštete za decu, mi i jesmo ovde gde jesmo. Vlast ove zemlje vas je naterala da se snalazite i to vam je sasvim normalno.

Neću više da se snalazim. Neću da gledam kako moja ćerka misli o tome kako da se snađe.

Hoću da se nešto promeni.

Zar ne mislite da će vaše dete sutra morati da se snalazi baš zbog toga što ste se vi danas snašli, što niste ništa uradili za njega, danas kad vam je pun sto.

Život ume da napravi takve prevrate, šta biste onda?

Hoćete to detetu da ostavite u nasledstvo – gensko snalaženje?

Jel teško? Nego kako!

Svaki proces je težak, naročito onaj koji zahteva da se misli i radi.

Ali vidite, kad jedan porođaj ide teško, lekari pribegavaju carskom rezu, da ne izgube majku ili dete, ili oboje.

Ova zemlja je spremna za carski rez.

Vaša je dužnost da joj pomognete.

Ili je čak ni ovakvu, kakva sada jeste, ne zaslužujete.

Ne govorite mi o belim listićima, crtićima, to nisu tarabe. Preuzmite odgovornost za budućnost.

Niste samo vi i sada. Neko je postojao pre vas. To ispaštate.

Ali, još tragičnije, neko će ostati posle vas…

Nemoguće da je toliko teško to shvatiti.

Nota bene: Na slici je Luda, karta obeležena nulom u Tarotu. Nije lud… potražite šta simbolizuje,

Foto: http://enricomariasecci.blog.tiscali.it

Ženska strana sprske javnosti je ovih dana bila uznemirena saznanjem da tamo neka žena, pa pride i Hrvatica, živi sa dečkom koji je 27 godina mlađi od nje. Da su mogle da je se dočepaju, poštene i moralne žene bi je spalile na lomači, ili bi je bar ošišale do glave i posule katranom i perjem, da se zna da poštene žene to ne odobravaju.

Jedino što ne odobravam u vezi ovog „slučaja“ je što ova žena prodaje tu svoju priču, ali pametno, dok je ovaca biće i šišanja.

Nego, dok ova žena u srednjoj dobi, to je ono doba u kome žene treba da počnu same sebi pokrov da vezu, bestidno očima jednog mladog momka izlaže svoje nesavršeno dupe, svoje sise koje su počele da idu ka zemlji, kako je nije sramota da se pokaže gola pred njim, dok kafeniše sa njegovom mamom, sram je bilo, šta rade poštene žene, one koje najviše laju?

Umesto da gledaju svoja posla?

Šta rade svetice koje su pisale kako će kad ona bude imala 65 on imati tek 27, 28, sve one koje trube o pravoj ljubavi i tome da prava ljubav nema ni pamet ni godine?

Poštene

u svakoj novoj vezi glume nevinu i seksulno neiskusnu ženu, one su pre aktuelne veze imale samo jednu, onu u kojoj su izgubile nevinost pa nisu stigle da nauče ništa o seksu;

pokušavaju da ostare veze sa kim stignu tj. sa onim koga stignu, naročito ako taj neko ima para onoliko koliko one misle da treba;

žive u brakovima u kojima nema ni lj od ljubavi ali zato ima svoj ostalih slova abecede, sve će trpeti samo da je para;

varaju svoje muževe;

kad uđu u klimaks, skraćuju suknju, produžavaju nokte i produbljuju dekolte, teko onda ukapiraju da su ribe, ono što nisu bile u dvadesetak;
pristaju na sitna i krupna udvaranja misleći da varanje nije sve dok ne rašire noge;

tajno štalju poruke svojim udvaračima i ljubavnicima iz kupatila, bračnog kreveta, odakle god stignu;

tačno u broj znaju koliko su njihove prijateljice imale ljubavnika, svoje nikada ne prebroje, ne usuđuju se;

kad im se neko udvara ne kažu – neću, ne dopadaš mi se, nisi moj tip, jelte, nego kažu – ju, šta ti pada na pamet, ja sam udata žena – ovo znači – bih ja, ali mi rekli da udate to ne rade, bih ja, ček prvo da te obavestim kako stoji stvar, hoću, ali da obećaš da nećeš nikome reći.

Mame muškaraca

uče ih da su sve žene kurve sem nje,

uče ih da će svaka gledati kako da ga uhvati na dete, njega pametnog, najlepšeg, glupog i naivnog, umesto da ga uče da je i njegova odgovornost neka buduća trudnoća;

vaspitavaju ih – samo ti tako prema majci, sutra ćeš naći neku, krv će da ti pije;

uče ih da će svaka koju „dovedu u kuću“ gledati kako da ga raskući, zezne i životno zajebe;

unučiće posmatraju kao decu svog sina, i isključivo svog sina;

do kraja života, čak i kad su im sinovi odrasli, muče ih sa time da su budale zbog budale koju su oženili.

Mame sinova su sve do jedne device Marije!

Mame ćerki:

uče ih da su svi isti;

da lažu muškarce;

da su muškarci stoka;

da se nikada ne udaju za onakve kakvi su im očevi;

da nije važna ljubav, nego novac;

kada im se čerke udaju za muškarce koji mogu da im budu tate, jelte, ne kažu im – ćerko, taj za deset godina neće ni znati da ima penis a o seksu da ne govorimo, nego im kažu – uvek ima mlađih;

čuvaju unučiće dok im se ćerke zabavljaju, ko će ako neće majka;

itd, itd, itd…

Znate već, niste toliko naivne koliko se pravite.

Prva sponzoruša u Srbiji je nastala onda kad joj je mama rekla – Nemam novca  da ti kupim šta želiš, i ja sam mlada, i ja volim da se lepo obučem. Snađi se.

Devojka otišla i snašla se. Mama je nikada nije pitala odakle na njoj sve ono što joj ona nije kupila.

Sponzoruše su moderne kurve. Kurva je samo ona žena koja laže da iz ljubavi radi nešto što nema veze sa ljubavlju. Žene koje prodaju svoje telo za novac su prostitutke.

Žene, da bi uradile ono što hoće a pri tome sebe oprale pred ljudima, ili piju ili lažu da su bile pijane.

I na kraju, sve one koje su aminovale onaj zakon po kome jedno petnaestogodišnje dete ima dovoljno pameti da zna da li treba svojim roditeljima da pokaže svoj zdravstveni karton…

Istovremeno mise da je momak koji voli ženu koja može da mu bude mama – kreten. Maloumnik.

Istovremeno bi, da je njihov sin jedan od huligana koji mlate i razbijaju, pokušavale da dokažu da je u dvadeset godina emotivno nezreo, izmučen devedesetim kojih se i ne seća.

Kad pogledam neke žene, sramota me je što sam pripadnica ženskog roda.

I da, ako niste znale – poštenje čoveka ne leži međ’ nogama.

I da se pojedini od vas ne zbune, kao što umeju, ima i onih drugih žena. One ćute, gledaju svoja posla i ne govore da nešto ne bi nikada.

Sve one koje se zaklinju da nešto ne bi uradile nikada – urade baš to. Uvek.

Samo što ćute. I misle da su tako poštene.

Svaki novčić ima dve strane, to svi već znate, naš problem je što se uvek bavimo samo jednom stranom, i to onom koja je kad smo bacili novčić u vis pala na gore i koja sama po sebi označava dobitak, ili životni, ili u opkladi, kocki, kako kad i kako gde.

Da smo nacija koja ne voli da radi i to znamo. Uvek sam mislila da je nedopustiv deo vaspitanja onaj koji kaže – završi školu, da se zaposliš na nekom dobrom mestu, ništa da ne radiš, bog da te vidi.

Mi smo nacija u kojoj su plata i rad dobro i strogo podeljeni na mnogo načina. Negde radiš a nemaš platu što je sasvim normalno, negde imaš platu a ne radiš – još normalnije. Generacije i generacije se vaspitavaju da ne rade ništa, da gledaju kako znaju i umeju da zeznu i državu i poslodavca, retko ko firmu u kojoj radi doživljava kao nešto svoje, to ga hlebom hrani i školuje mu decu.

Mi bi da ne radimo na radnom mestu, da zaradimo, i kako znamo i umemo da ne dozvolimo da se onaj kod koga radimo nikako ne obogati. Više brinemo za to nego za sebe. Uvek ima i onih drugih, postoje ljudi koji su dobri radnici, šta god da rade, i na svom radnom mestu rade, nemaju opciju ni da sede, ni da prošetaju u toku radnog vremena, čak ni da izađu i popuše cigaretu. To vam je uglavnom prosta radna snaga, uglavnom školovana, ali prosta jer radi na prostim radnim mestima, nisu uspeli da se dokopaju direktorskih, dizajnerskih, menadžerskih i piarovskih poslova, mnogo ima Srbija ljudi kojima je to zvanje, a malo takvih radnih mesta. E, ti ljudi prihvataju svakakve poslove da bi mogli da žive. Životare, pardon.

Srbija nikada nije imala veću stopu nezaposlenosti nego što je ima danas. To dovodi do toga da moraš da trpiš i ćutiš na svom radnom mestu jer te neprekidno opominju da ne moraš, da stotine i stotine drugih jedva čekaju da zauzmu tvoje radno mesto za bednu platu za koju radiš.

Danas je objavljena vest da je plata u Srbiji skočila u vis, nije oborila prečku, ali je oborila rekord – na 414 eura. Svako ko radi ima ovu prosečnu platu.

E, sada da razjasnimo položaj pojedinih ljudi koji imaju prosečnu platu a u stvari nemaju ništa.

Zamislite ako možete ono što nećete da vidite, da u Srbiji postoje ljudi koji su dobri sa predsednikom opštine u kojoj žive, dobri sa monopolističkom firmom u toj opštini, naprave dil da svima vama bude dobro, zaposlite gomilu sirotinje raje i priča ide ovako:

Vi ste radnik, odnosno radnica, radi se o ženama, u srednjim godinama, četrdesetak, imate troje dece, svo troje idu u školu. Radite šest dana u nedelji, po sedam sati, to je mesečno 168 sati rada. Primate platu od 12 000 dinara, i slovima DVANAEST HILJADA DINARA. Iz dva puta, znate ono – akontacija i isplata. Imate toliko novca da svratite u jedan market i kupite hranu za par dana.

Za tri godine, koliko radite nikada niste dobili obračun svoje plate. Svakog meseca potpisujete da ste dobili platu, ali ne vidite koliki je iznos na papiru, novac dobijate na ruke, potpisujete da ste dobili novac za topli obrok, drugi papir da ste dobili novac za prevoz (živite 16 kilometra od svog radnog mesta), jednom godišnje da ste dobili novogodišnje paketiće za decu koje nikada niste dobili. Te tri godine, vi skenirate te papire jer vam nikada u stvari ne daju da ih pročitate. Ko stisne petlju da se pobuni, dobije po nosu, obaveste ga da odmah može da ide, ima onih koji hoće da rade, i naravno, obaveste ga da ima plaćeno zdravstveno osiguranje i staž što je u ovoj zemlji privilegija, jelte, znate vi koliko poslodavaca to ne uplaćuje.

Kad zatražite potvrdu o svojim tromesečnim prihodima, da biste dobili dečiji dodatak, dobijete je na 18 000 dinara (minimalna cena rada u Srbiji prošle godine je 17.748 dinara, sve po zakonu, forma zadovoljena). Ponovo nedopustivo malo, a pri tome je i laž, nikada niste dobili tih famoznih 6 000 viška.

Svakog meseca, iako vodite računa, svaki dinar vam je kao kuća, vaš poslodavac pronađe da ste napravili manjak koji vi nikako ne možete da otkrijete, natera vas da potpišete i odbije vam od plate.

Svakog drugog dana dolazi da vas obavesti kako nije zadovoljan vašim radom. Vaše kolege se smenjuju i nazivaju vas budalom, ali vi ne možete – troje dece je troje dece.

Najverovatnije da ne možete da zamislite očaj ove žene i kako ima osećaj da udara glavom u zid svaki put kad je deca pogledaju.

Ovo je realnost u Srbiji. Ona realnost koja ne interesuje ni vlast, ni zakon, a ni većinu vas.

Mogla sam da napišem ime firme, ime poslodavca, ali čemu, niko se neće trgnuti, to je ona druga Srbija koju većina ne želi da vidi. Postoji van kruga dvojke i u svakom mestu u Srbiji. Da li ovaj poslodavac čini neko krivično delo, razmislite sami. Na stranu plata od 12 000 dinara, gde odlazi novac za topli obrok, prevoz, gde završavaju ti novogodišnji paketići za decu, u kom god da su obliku, novcu ili čokoladama?

Radnice ove firme ne mogu nikome da se obrate. Kad traže savet niko ne zna kome se mogu obratiti. Kažu im da ćute jer i od toga ima gore. Znate neku goru priču?

Najveći kriminalci ove zemlje nikada neće završiti u zatvoru jer su uvek u dilu sa nekom vrstom vlasti, lokalne ako nijedne druge. Među najvećim kriminalcima ove zemlje su pojedini poslodavci.

I da, ženama ove firme je pred novu godinu obećano povećanje plate od 50 dinara – slovima PEDESED DINARA. Nisu ga dobile.

Možete li sebe da zamislite kako ste razočarani zbog 50 dinara? Jedan hleb. Malo za troje dece.

… kad svi gaćedolci na naredbu svoje stranke horski viknu – belo!

Uglavnom zato što vidi da je crno. I obratno. I bilo koja da je boja.

Pa da vam objasnim.

Ja nisam član nijedne stranke pa ni vladajuće sa koalicijama. Ne moram da se pravim da ne vidim kako je, i ne moram da verujem tuđim očima.

Samim tim nisam imala čast da budem privilegovana ni dostojanstvenim životom, a kamoli nečim drugim.

Nijedna stranka, pa ni vladajuća sa koalicijama, mi nije dala stan, postavila me nestručnu, neobrazovanu i nekulturnu na neko vodeće mesto zaključno sa mestom u najmanje tri upravna odbora.

Ne voze me vladini šoferi u limuzinama na istpite, da posetim rodbinu, u lov, na slavu kod kuma, nigde.

Samim tim, moj muž, i moje dete nisu postavljeni ni na jedno mesto koje ne odgovara njihovom znanju i umenju, jelte,

Nemam nikoga u vladi ko bi stao iza mene ako ne platim ovo malo poreza koji plaćam, uglavnom mi prete da će mi oduzeti šta stignu, ako ulete.

Sve uredno plaćam, kad ne platim izložena sam pretnjama.

Gde god mrdnem dupetom, izložena sam bahatosti nekoga iz vladajuće stranke sa pridruženim koalicionim partnerima. Može im se dok gomila naroda uplašeno ćuti jer  – vlast je vlast.

U Srbiji je svaka šuša koja je član neke stranke, a koja je zahvaljujući tome na nekom radnom mestu – vlast!

Svi vi to znate.

A sada da vam jednom za svagda objasnim moje tvitove u kojima se pominje predsednikovo ime.

1. Ne mrzim ga kao ni bilo koga drugog.

2. Nemam misli o tome da li treba da mu se desi nešto lepo ili loše, jednostavno ne mislim tako.

3. Imam stav o politici koju vodi, kao o svemu drugom, koji drugima možda jeste ispravan, možda nije, moj je. Kao i o svim drugim politikama.

4. Reagujem na izjave tipa – radimo sve u korist građana jer tu korist ne vidim, kao građanka ove zemlje, nemam baš vremena da čekam 2020. godinu. Kad priča o budućnosti naše dece, imam dete i ne vidim njenu svetlu budućnost. Nažalost, ne vidi je ni ona zbog čega često imam potrebu da vrištim.

5. Rekla bih mu – svaka ti čast, onog trentuka kad bi izašao i rekao ono što ume da provuče kroz svoje izjave – naša je greška što građanima nismo rekli istinu – šta god to da podrazumeva. Kao i bilo kome drugom.

6. Realno, moj standard se za ove četiri godine drastično urušio. Da se nije prodavalo, muvalo sa čime se stiglo, poverovala bih da je to samo zbog prelivanja svetske ekonomske krize. Imam oči, razum, pametna sam. Ne mogu da poverujem. A i ne trudim se.

7. Poslednje dve godine slušam za šta je sve Srbija nesposobna – za sve, sem da se čvrsto drži onoga što je vodi u potpunu propast.

8. Poslednjih meseci slušam kako Srbiji preti smrt ako ne uđe u Evropsku uniju. Realno jeste tako. Ono što je problem je neprekidno brujanje o tome da ćemo sticanjem statusa kandidata početi da dobijamo pare. Ono što je problem u vezi toga je što i dalje niko ne govori o oživljavanju srpske privrede, nego samo o tim jebenim parama, mora, bre, da se radi! Koje god pare da stignu potrošiće se. Srbija mora da oživi! To nije moj posao nego posao vlasti, koje god.

9. Predsednikovu PR službu smatram nesposobnom, nestručnom, bezobraznom kakvi su inače nesposobni i nestručni, inače bi mu malo bolje poradili na lošem imidžu koji trenutno ima. Da slušaju narod, možda bi im bilo jasno. Ali ne, braćo i sestre, oni i dalje većinu naroda ove zemlje smatraju maloumnima.

10. Poređenje predsednika i Zorana Đinđića smatram neumesnim u svakom smislu, pozitivnom, negativnom, pa i u vezi atentata koji se nije dogodio. Đinđić je bio Đinđić, Tadić je Tadić. Isto tako smatram neprimerenim poređenje sa Miloševićevim vremenom, kad čujem – hoćeš da kažeš da je u Miloševićevo vreme bilo bolje, pobesnim. Nevažno je sada kako je onda bilo, važno je kako je sad.

11. Svaka moja reč kritike je upućena na to da ne želim da se osećam poniženo, a osećam se kad god vidim kako mediji pokušavaju da grade kult ličnosti predsednika. Prošla su ta vremena.

12. Juče je objavljena vest koja me je užasnula. Izvin’te, jel i njima kriza ili je to rezervisano samo za narod.

13. Predsednika ocenjujem po natpisima u medijima. Ako je ocena loša, krivi su mediji, ja nemam priliku da sednem i porazgovaram sa njim pa da kažem – jebi ga, i predsednik zna da je politika kurva, samo ga je sramota da prizna, iako i mi ostali to znamo. Nije mu lako pod svim pritiscima koje trpi, nismo mi blesavi pa da mislimo da ih nema.

E, kad ja budem imala tu čast, onda ću možda promeniti mišljenje o tome da neke stvari ne treba pisati na način na koji se o njima piše, možda ću shvatiti predsednika, možda će mi biti žao, i možda bih mu rekla – bato, dala baba dinar da se uhvati u kolo a sad bi dva, al’ ne može, svaka ljubav košta.

Kad god pomislite da sam ja pomislila i tvitnula da predsedniku treba da se desi nešto loše, to je zato što vi imate takve misli u odnosu na druge ljude. Ja ih nemam.

Ja tražim da nemam osećaj da sam samo jedan glas koji posle izbora može da se pokrije ušima i ćuti. Neću. Ko god da je na vlasti, ko god sutra bude.

Ja nisam samo glasačko telo, čovek sam. Građanin ove zemlje, tako prema meni treba da se odnose svi, zaključno sa medijima.

Tek kad tako bude bilo, zaćutaću.

Dotle – jebalo ih ljubičasto tele sa zlatnim runom. Ako možete da shvatite.

Ako upecam zlatnu ribicu, ko god da se pojavi u njenom obliku, želja će biti – kafa sa Tadićem.

Ako bude, biće fotografski dokumentovano.

A do tada – poruka za predsednika:

volim Vas isto kao i Vi mene, ni manje ni više, da li Vas boli peta, glava, zub, interesuje me isto kao i Vas da li to isto boli mene. Mene kao jedan deo ove nacije.

Poruka gaćedolcima –

ja, jebi ga, nisam iz Severne Koreje. Plačem tek kad imam razloga.

Moje ustavno pravo je da mislim, kažem, bunim se i zahtevam.

Zahtevam ozbiljnost.

Dosta je bilo.

Rečnik manje poznatih izraza – gaćedolac – nova regionalna reč koja se odnosi na sve one koji na naredbu skidaju gaće dole, zbog ulaska u Evropu, zbog privilegija, svega što oni koji čvrsto drže gaće nemaju.

Slika stavljena za potrebe onoga ko bude hteo da me zavali bejzbolkom što lajem, da se ne obruši na nekog drugog.

Niste valjda zaboravili da pustite pesmu sa strane?!

Brate, šta me pitala!

Upravo sam pročitala pet pitanja od kojih muškarcima „puca glava“, povraća im se, osećaju da se atakuje na njihovu pamet i garantovanu mušku slobodu i samo gledaju kako da se neosetno izvuku iz veze i kandži žene koja ih guši.

Pitanja su:

Kuda ide naša veza?

Da li misliš na nju?

Da li želiš decu?

Da li sam debela?

Da li se dopadam tvojoj mami?

Obrazloženje možete pročitati ovde, a moj vam je savet da ne postavljate ovakva pitanja. Glupa su. Veza obično ide ili ka zajedničkom životu ili ka razlazu, uvek misle na druge žene, verujte, isto kao i mi na neke druge muškarce, bivše i eventualno buduće, decu žele kad im dođe vreme a ne od kako se rode i čim vas ugledaju, debele ste ako ste debele, da li ćete se dopasti mami zavisi od toga kako doživljava svog sina.

Nego, koja su pitanja od kojih mi šizimo, puca nam glava i smanjuju nam se sise, Dobro, ne smanjuju se baš, ali neka katastrofa mora da se desi.

Da štiklirate ono za šta sam u pravu i dodate neko pitanje koje nisam čula.

1. Jel znaš da ovde imaš mladež? Situacija kad na najskrovitijem mestu na vašem telu uoči taj mladež i pita vas da li ste i vi primetili isto na telu sa kojim živite od rođenja. Savet  – odgovoriti. Znam, rekao mi je onaj pre tebe, i onaj pre njega, i onaj pre njega. Pucanje glave odmah prebacite njemu.

2. Jel piješ nešto? Odnosi se na kontraceptivna sredstva. I obavezno kad nemate šansu da posegnete za nečim drugim, ako ne pijete, on kondome, naravno, nema jerbo ih ili ne voli, ili se nije nadao, ili veruje svom mališi da će biti poslušan. Savet – odgovoriti: Pijem vino, pivo, šta već pijete? Ili ga pitajte da li on nešto pije i tako ponovo prebacite pucanje glave.

3. Jel ti se sviđa? A? Si videla nekad ovakvog? Lažite ga koliko god možete, i sam je garantovano video mnogo bolje primerke,  al’ voli da

I ovaj!

ga lažete.

4. Jel ti bilo lepo? Na ovo pitanje ne znam odgovor ali nemojte da ga lažete, neka mu pukne glava.

5. U šta gledaš? Savet – pokažite mu najzgodnijeg tipa u blizini.

6. Ko ti je ovo? Odgovorite – Mali od pašenoga. Ko god da je. Sin kume deverskog pastorka. Dodatno pitanje je odakle ga poznaješ – lažite, izmislite mesto na kome nikad nije bio i dignite si svoj život na nivo.

7. Za koga si se tako obukla? Nikad nisam imala hrabrosti ali padalo mi na pamet da se oslobodim garderobe na najneverovatnijim mestima.

8. Da li bi se slikala gola za Play Boy. Odgovor: Normalno! Da li bi se ti slikao go?

9. Na šta misliš? Slažite. Ako smatrate da treba da opravdavate jedan proces koji neprekidno traje.

10. Gde si bila do sad? Odgovorite iskreno.

Fala bogu, Supermenu, velikom Manituu, Alahu, Budi, ko god me pogledao, udadoh se pa mi više glava ne puca!

No, vi neudate, odgovorite na ova pitanja, pa mu onda postavite onih pet. Da vidimo kome će više pucati glava.

I da razrešimo tu misteriju ko je kome glavobolja.

Fotografije: FreeDigitalPhotos.net

Foto: milka.com

… a generalni sponzor je Milka. Ne krava, nego kompanija koja proizvodi Milka čokoladu. A još se muvaš po netu pa stalno slušaš brend stručnjake kako stvoriti brend.

To što su danas brendovi je nastalo iz toga što je neko seo, zamislio se ko onaj kameni mislilac, onaj što mu u reklamama puca glava, mislio, mislio, i smislio da hoće da za njegov proizvod zna ceo svet. A da bi ceo svet znao, pa još i poželeo proizvod, on, jelte, mora da bude kvalitetan, a ime mora da mu bude dobro odmereno, lako pamtljivo, zvučno, da može da ga izgovori prosečan stanovnik planete kojim god jezikom da govori. Čitala ja, inače nemam pojma.

I tako, gledam malopre taj slalom, svaki skijaš obučen u onaj Milka prslučić, i lepo ne vidim ni njega, ni kapije, nego vidim Milku kako pase na nekoj švajcarskoj livadi a iza nje se bele Alpi. Setim se onog bilborda – „Samo pomisliš i tu si“ – batalim gledanje slaloma i odem da pravim rum kocke. Ono jes’ da rum kocke nemaju nikakve veze sa Milka čokoladom al’ za to sam imala materijal.

I praveći te rum kocke počnem da kontam sa ciljem da prekontam, što nam, bre, praksa ne ide kad smo teoretski dobro potkovani, mislim ti brend menadžeri, ja, rekoh, nemam pojma, samo tako povremeno mislim i kažem a da me niko nije pitao.

Setim se kako sam čitala da je Milka, ona krava što je farbaju ekološkim bojama da bude onako lepo ljubičasta, odvajkad takva kakva jeste, i kako joj nadenuše to ime od dve reči – mleka i kakaa, prosto da prostije ne može biti. Dobro, jeste i čokolada kvalitetna, ali ima i kvalitetnijih. I tako, ta krava pase na tim livadama ispod Alpa, a gde god si u svetu i ugledaš je kako pase na bilbordima imaš asocijaciju na čokoladu, pa ti se prijede a i odjednom ti se seli u Švajcarsku, onu zemlju po kojoj uporno, već godinama pokušavamo da napravimo Srbiju, i svakoj vlast verujemo da će kol’ko sutra, samo da ih smestimo u fotelju, pa saznamo da nije moguće.

Znači, ljubičasta krava, pa slatko, pa rajski život u Švajcarskoj. To vam je ono kako čokolada brendira zemlju. Valjda. Neka me stručnjaci isprave, rekoh da pojma nemam, samo mislim. gledala slalom.

Nastavim sa onim rum kockama i stignem do naše najukusnije čokolade – Najlepše želje. To je ona čokolada koju smo obožavali kao deca, mini čokolade su bile pakovane u kutiju, ti je otvoriš, jedeš, jedeš, i nekako, kad god nakreneš kutiju ima još. Kao bunar koji ne može da presuši. Čar čokolade bila u kutiji, majke mi.

I onda se neko dosetio da je to glupo, ta kutija, ili da je neisplativo, pojma nemam, i te čokolade počeo da pakuje u neku poluprovidnu kesu. Em je kesa, em vidiš koliko unutra ima, em je poluprazna. Nikad je više nisam kupila. A ni dobila. Ni to nema veze, ima veze kako da plasiraš ovu čokoladu na strana tržišta kad se zove Najlepše želje, meni na domaćem jeziku ime glupo. Kao da je bombonijera, ona socijalistička kutijčina sa 100 grama bajate čokolade, a ne čokolada. Doduše, i ime Najlepše želje je iz doba socijalizma, kad nam niko nije trebao, naše bilo najbolje, a Milku si mogao da imaš samo ako ti ujak radi u Švajcarskoj. Nego, kad ugledate danas Najlepše želje na rafu, koja vam je asocijacija? Ja kad ugledam, setim se one kutije i kupim Milku. Lepo me ona kesa odbija.

Pred kraj spremanja rum kocki, pade mi na pamet Univerzijada i vrabac Srba, i onaj predlog oko koga su se klali da se taj vrabac zove Dživdžan! Dživdžan, bogtemazo. Da niko sem nas ne može da izgovori, a da svaki učesnik Univerzijade, kad kupuje suvenire, dobije želju da cvili.
Na kraju počnem da lomim mozak, koji je to naš proizvod koji smo brendirali a da bar negde u svetu vrisnu kad ga ugledaju – Srbija. Pa šta god da pomisle, dal da smo rajska zemlja ili, češće, da svi imamo bradu.

Skontam da nemamo, a kontala sam od slaloma dok ne završih rum kocke, jedno dva sata.

I sad se pojedoh.

Vi me ispravite ako grešim.

Mi smo samo brendirali Tita, još onomad, zbog toga su nas zamišljali sa istetoviranom petokrakom na čelu. Pa Miloševića, isto onomad samo malo skorije, zbog njega nas zamišljaju sa bradom, nema veze i ako si žensko. I sad imamo Tadića zbog koga Kluni ne može da spava i jede se da ovaj em što je lepši ne počne i da glumi. Kako nas zamišljaju ne smem da počnem da mislim, nešto između divljaka koji, da prosite, sere gde stigne, šta ćete kad u onom izveštaju piše da milion i po nas nema taolet, i kanibala koji jede Albance.

Novaka ne mešam, njega nismo stvorili mi, da je bilo do nas još bi trčao po kopaoničkim poljima i to samo tri meseca godišnje kad nema snega, njega su stvorili mama i tata a o to se grebe komplet vlast sa pridruženim članicama.

Proizvode imamo samo što nisu brendovi. Nikome sem nama. Da neki od njih nisu kvalitetni – nije tačno.

Zato, u čemu je fora?

Zna neko?

Kako to nismo uspeli ništa od onoga čemu se oduševe stranci, i Amerikanci i Japanci, a i oni između, da pretvorimo u srpski brend?

Foto: mondo.rs

I zbog toga što se emotivno uznemirim svaki put kad ugledam sliku prave Selme…

Pesma Selma pojavila se pre nego što sam ja dobro kapirala šta je muzika, ne želim da pogledam koja je godina tačno u pitanju, znam da je bilo polovinom sedamdesetih.

Onda polako rastete, počinjete da upoznajete muziku, danas kad kvalitetne domaće muzike skoro da nema, teško je shvatiti šta je Bijelo dugme značilo u to vreme, i šta su nam značile njihove balade.

Sve smo mi želele da budemo Selma. I da nam neko ispeva bar približno nežan stih kao što je „Ona putuje, ja kofer nosim. Molim! Težak je al pošto njen je lično, ja i taj kofer volim.”

Jedna od najljubavnijih izjava – volim sve tvoje, pa čak i da vam sutra kaže – volim te kao tvoj kofer, nekako ne bi izgubilo na značaju.

Onda počnete da slušate neku drugu muziku i porastete do onoga da vas roditelji puste da sa društvom odete na more…

I tu, na ulasku u voz, pesma se odjednom vrati, pukne vas iz samog stomaka, i prvo što uradite kad uđete u voz je da se nagnete kroz prozor i pustite da vam vetar nosi kosu, nešto slično kao vožnja na motoru. I pevušite Selmu, nemajući pojma ko je, ali potajno želeći da se zovete baš Selma…

Kad čujem Selmu…

Vrate mi se sva ona putovanja na koja su nas ispraćali sa  – ne naginji se kroz prozor, ne prelazi iz vagona u vagon, ne izlaz iz voza dok voz stoji u stanici… Sva ona gužva u vozovima, noći koje počnu u Beogradu a završe se u Splitu, mirisi, kloparanje, unjkavi glas – Voz iz Beograda upravo je stigao na kolosek…

Obojena voda koju su prodavali u vozu kao kafu, sipali je iz termosa, nešto tako odvratno sigurno niste imali prilike da probate, ali svaki put smo je pili…

Miris mora dok ga još ne vidite.

Prvi espresso na splitskoj Rivi.

A onda, posle par meseci, sve isto, samo u suprotnom pravcu – putuj Selma i vidimo se iduće godine…

A onda, posle toliko godina, Selma se ostvari kao baka, ispriča priču i u uglu oka joj zaiskri suza… I koliko god bora da ima na licu, vi je zamislite kao onu Selmu, i vidite sebe, i neke druge prostore i ljude, i onaj voz…

Samo što glasno nisam zaridala. Zbog života. Ako možete razumeti.

Ne mog. Ne njenog. Jednostavno zbog života…

]]> http://www.mahlatblog.com/svi-smo-mi-zelele-da-budemo-selma/feed 7 http://www.mahlatblog.com/da-slepi-progledaju-a-gluvi-procuju http://www.mahlatblog.com/da-slepi-progledaju-a-gluvi-procuju#comments Thu, 12 Jan 2012 10:35:49 +0000 Mahlat http://www.mahlatblog.com/?p=5600

bogat i siromašan

Jes’ da to liči na špansku seriju, ali ako može u španskoj seriji, valjda može i u Srbiji.

Evo stigla je još jedna koja se, kao po pravilu, ne zove Nova godina nego Srećna Nova. Godinama unazad nam stižu te Srećne  Nove, ne zna se koje srećniji tokom dočeka, da li ona koja dolazi među nas ili mi koji je dočekujemo.

Kako će nam biti to niko živi ne zna jer ovu Srećnu Novu najavljuju kao crnu bez imalo belog, onako na nevidjeno. Pa da je samo to da ne brinemo nego je reklamiraju kao uvertiru pakla koja će trajati sve negde do 2020.

Prošla godina ode da se nikad više ne vrati.  Da se tokom nje nisu dešavali istorijske stvari, istorijska vaskrsnuća, dizanja iz pepela, potpisivanja, mogli bismo da verujemo da je nije ni bilo. Al’ jeste. U Srbiji vam se na svaka dva dana dešava nešto istorijsko a istovremeno o istoriji pojma nemamo.

Sudbina ove jadne godine koja je prošla da je se sećamo kao istorijske, isto kao 2000. kao nekih devedesetih, al’ istorijske uglavnom po zlu.

Nego dragi moji, pošto dočekasmo ovu Srećnu Novu kao sav ostali svet red je da se polako pripremamo da  dočekamo i Srpsku Samo Našu Srećnu Novu. Mimo ostalog dela sveta, na naš način i kako dolikuje. Važno je da se peva i igra.

Red je za samosrpskenoovogodišnje želje, jel tako?!

Želim vam da :

uspešno a da se ne zagrcnete progutate sve što vam ova vlast podmetne i da pri tom nikako ne mutirate u nojeve,

sačuvate svoja radna mesta i ne mislite na plate, nemojte da budete od onih koji se ’’pale’’ na novac, negujte prave vrednosti,

da uspete da uštedite na sebi, svojoj deci i svom životu na radost onih koji žive na vaš račun, po savetu bankarskih stručnjaka, i pare ne čuvajte u slamaricama, nesigurno je, odnesite ih u banke, pa kamata, pa ovo, ono,

da vam niknu svi lokalni, sporedni i glavni putevi sa sve koridorima i da se uspešno prime,

da uspešno preživite bez struje, gasa i vode, svega onoga što ne smete da trošite, jer nećete moći da platite,

da i dalje sedite i plandujete, čekajući kad ćemo postati kandidati za kandidata, kad će početi da pristiže novac koji će biti deljen, pogrešno ulagan, proćerdan i uložen u ono u šta je već uloženo,

da se i dalje ne pitate zašto vam niko ne govori da u ovoj zemlji treba da počne da se radi a ne da se sedi i čeka da padne s neba,

da sačuvate Kosovo i identitet,

da se otvori još neka narodna kuhinja, u ovima je već gužva  a mi Srbi ne volimo gužvu,

na izbore koji dolaze a do kojih će dušu na slamčicu da nam piju krenete ne verujući. Jer ako budete verovali možemo da se slikamo.

Tako… srećna vam Samo Srpska Nova…

Ako verujete da može da bude nešto novo.

Meni je scenario skroz poznat, samo ima novih diplomiranih glumaca…

 

 

 

]]> http://www.mahlatblog.com/da-slepi-progledaju-a-gluvi-procuju/feed 1 http://www.mahlatblog.com/kao-predigra-u-seksu-ne-treba-nam http://www.mahlatblog.com/kao-predigra-u-seksu-ne-treba-nam#comments Mon, 09 Jan 2012 12:04:49 +0000 Mahlat http://www.mahlatblog.com/?p=5596 Čitam jutros kako je Obama prisutan na svim društvenim mrežama i kako je pre par dana održao prvu video konferenciju kada je zvanično proglašen hashtag za izbore koji će biti #Obama2012.

Foto: ninjamarketing.it

Sada je januar mesec. Izbori u Americi su u Oktobru.

Kod nas su u maju, oko Đurđevdana, predsedniči će biti krajem godine, garant oko Svetog Nikole, mislim to kod nas na crveno slovo znači – ma zabole ih, ima da jurcaju za ovcama i šaranima, glasaće ofrlje, k’o i prošli put.

Nego htedoh da vam kažem – bi praznik, dobro, i danas je, mediji su objavili da je danas treći dan Božića što znači – ne radi u ruke, ne radi u mozak, pusti mozak na otavu, ima vremena.

Političke stranke na Twitteru se oglasile na Božić, kao reprezenti crvke u sekularnoj državi da čestitaju, jelte, da se vidi da su vernici što ovde odmah podrazumeva da si i patriote.

U modi su izvinajvanja i nešto kao najava izvinjavanja – i oprostite nam dugove naše…

Nego, htedoh da vas pitam, sve vas koji najavljujete da će se političke stranke i političari aktivno baviti društvenim mrežama pred izbore a i posle toga, kad će početi?

A?

Što se mene tiče već je kasno.

No, ovde vam je sve kao sa predigrom u seksu, ne treba nam, odma’ prelazimo na konkretno.

Ja u takvim situacijama odmah počinjem da vrištim – silovanje!

Može neko da mi objasni šta bi s tim? Može to malo brže?

Kad budu krenuli konkretno, mi glasači nećemo biti ni zagrejani, niti ćemo popustiti, niti će adrenalin da nam skače, niti ćemo verovati da ćemo dobiti kućicu u cveću.

Zato bih zamolila da se krene sa predizbornim udvaranjem, mislim ko ume, da mogu da formiram mišljenje na vreme.

Ono koje kao nisam formirala do sada. Mislim, kampanje su uvek takve, kao da nemam mišljenje.

Ali, razdoznala sam, razumite me.

 

]]> http://www.mahlatblog.com/kao-predigra-u-seksu-ne-treba-nam/feed 7