Mislim, ako ti nas dole uopšte razumeš.

Subota je odličan dan da se probudite ranom zorom, onako kao pravi baksuz i da u miru i tišini porazmislie o svemu onome o čemu niste imali vemena da mislite prethodnih dana trčeći sa jednog kraja grada na drugi, telefonirajući, kuvajući, pokušavajući da najzad pročitete knjigu i ispunjavajući muzičke želje onima koje najviše volite i pitajući se zašto pevate na bis ono za šta ste rekli – ne dolazi, bre, u obzir!

E tako sam ja noćas, u neko doba, legla i kao Scarlet pomislila – misliću o tome sutra jerbo ako budem mislila sad nema ništa od spavanja pa ću celu subotu provesti u poluhisteričnom stanju. A tako zamlaćena od nespavanja neću opet moći da mislim, ostaće mi razmišljanje nedovršeno.

Kako otvorih oči prvo mi na pamet pala žena koju sam upoznala protekle nedelje i koju sam morala da slušam a koja me udavila pričom kako je bila glupa pa kako je sad pametna a sve pomuću terapije ’’uradi sam’’ kojom sebe regresira u detinjstvo pa u prenatalni period, more sve donde kad je još bila spermatozoid koji je nameračio da postane ona. Tu su joj se negde otvorile oči dok je na moje padao mrak, sve sam sebe mrzela što mi zapadaju takvi ludaci.

Kad sam već počela da se vrpoljim, ’adj, bre, dosta sam bila pristojna, ona finiširala priču velikom zahvalnoću bogu što joj je dao majku kakvu joj je dao i koja je moralno podržava pa joj svakog meseca šalje neke silne eure da može da ne radi ništa nego da se regresira i razmišlja kao spermatozoid. Dakle, blesava i majka. Šalje joj pare umesto da joj pošalje jednu motiku, zemlja kuka za ovakvima. Jok, bre, ona joj pomaže da u četr’es godina pravi listu sindroma od vijetnamskog do sindroma slomljenog srca.

Al’ ta žena je bila toliko vesela i toliko je ponavljala – Ti nemaš pojma kako je moje srce puno ljubavi – da ja jutros počeh da tripujem da vodim skroz pogrešan život i da sam neke stvari pobrkala a naročito da nikad nisam umela da se ophodim prema bogu.

Kako kapiram, trebalo je kad god me nešto stislo u životu, da skuvam kaficu, zapandrčim cigaru, pogledam prema nebu i zamolim boga da odradi stvar umesto mene. Ako ne odradi da ga ospem drvljem, kamenjem i pitanjima – šta kog djavola radiš gore i u šta gledaš, vidiš koja me muka pritisla, ’vaki si, ’naki si, a onda da pronadjem mir i ljubav u srcu i kažem – ko zna zašto je to dobro, mislim što je bog gledao u nekog drugog a ne u mene. Onda dignem sve četiri u vis jerbo ti je u životu onako kako mora da bude i kako hoće viša sila a ne kako si ti zamislio.

Ako upadnem u mašinu pa zaboravim da bog može umesto mene da odradi stvar i ono da će biti što će biti pa zapnem i završim pos’o sve uz krv, suze i znoj, treba da sednem i zahvalim bogu što sam živa, zdrava i umorna kao srednjevekovni konj koga je danima šibao kraljev kurir sve dok vest koju je nosio nije zastarela.

I tako ja subotom, ranom zorom, zaboravim šta sam htela da smislim al’ dodjem do zaključka da je bog super stvar ako umeš da ga koristiš. Al’ za to ti treba majka gastarbajterka. I da veruješ da si još kao spermatozoid postao blesav što ti dodje opravdanje za celoživotno držanje sve četiri u vis i celoživotnu terapiju koja treba da ti razjasni što tata nije koristio kondom, životnih muka bi te oslobodio.

Umal’ ne poludeh.

I taman mi bi gotova kafa, zapalih, digoh roletne sa Windows-a da i njemu svane kad naleteh opet na ono – molite se, mora da uspe.

Samo što nije počelo svetsko prvenstvo u fudbalu, fudbaleri će trčati kao sumanuti, što za loptom, što jedni za drugima, sudije će duvati u pištaljke dok im oči ne poispadaju a navijači će čupati kosu sa glave i sipati u sebe galone piva što zato što fudbal ne ide bez piva, što da leče tugu, što zbog vrućine.

Tamo neki biskup ukapirao da će tokom prvenstva biti opšte ludilo pa seo i napisao molitve specijalizovane za najvažniju sporednu stvar na svetu koju nije izmislio bog al’ mora da ima razumevanja. Video da je to prošli put uspelo kad je David Beckham nadrljao pa em mu sad nije ništa, em mu Posh lepa i nosi skupe cipele, em mu sin nosi majicu ‘’I love BG’’.

Dakle, umesto da čupate kosu i napijate se. molite se – God of the nations, who has always called his people to be a blessing for the world, bless all who take part in the World Cup. Možda vaš tim neće postati prvak sveta al’ nešto će sigurno da se desi, onaj vulkan će prestati da remeti avio saobraćaj, ekološka drama u Meksičkom zalivu će se srećno završiti i mi ćemo možda najzad ući u Europu pa da zadenemo cvet za uvo i zapevamo. I kosu ćete sačuvati.

Ako se baš ništa ne desi vi se malo bavite regresijom sve dok ne ukapirate koji je spermatozoid bio toliko blesav da zabidži da postanete vi, baš u vreme fudbalera sa dve leve noge.

Ne ljutite se na boga, on garant’ negde radi ispravku domaćeg zadatka, mis’im nije moguće da nije primetio kakve je straobalne greške napravio kad je ovaj svet stvarao vodjen emocijama, sad će napraviti još jedan vodeći računa da se ne zezne kao prošli put.

A možda će i on da se moli, šta znate, ne verujem da mu je išta drugo preostalo.

Ja da se upustim u ovo regresiranje ne smem, ne umem a i nešto me strava ‘vata da bih došla do zaključka da sam u prethodnom životu bila ovca, ću se pojedem živa, to samo one ko ova odozgo veruju da nema šanse da su bile ovce a i da jesu. Da se molim neću, fudbal me ič ne interesuje.

Šta ću danas da radim ovako sludjena kad nisam uspela da mislim na šta sam htela, pojma nemam. Referisaću sutra.

God bless You, with understanding.