S. Radulović, nemoj samo da kupuješ i onaj za kola, i to je moderno zadnjih godina, badnjak u pokretu zakačen za branik, retrovizor, da se zna koje Srbin i srpskoga roda
Gos’n Radoviću,

Razlika je u tim velikim danima kada se dolazi da bi “bio viđen”, e onda je sve puno. Kao što se izlazi na ma koja društvena događanja da vidiš i da bi bio viđen – to je bitan sadržaj socijalizacije.

mislim stvarnoooo a onda se sakriju iza nekog stuba u crkvi i sapucu – Zovi me kasnije, u crkvi sam, da iskljuce telefon nema pojma, mož’ da s enešto bidno desi a oni propustili posvećujući se bogu
samo se ti razmahni
Radoviću i Petrija je rekla – Čudna ti je čovek živina, na sve se navikne strvina…

Eletktra i u mojoj kući se slavi onako kako su slavile moje prababe i babe, ja mesim kolač onako kako me je baba učila, ali činjenica je da su nekad ljude pozivali zbog takvih stvari na partijsku odgovornost, bre, učili su nas da je religija opijum za narod. Neko verovao a neko nije Oni što su verovali u medjuvremenu mnogo toga zaboraivli, šta ćeš.

Ja volim da odem u crkvu, volim i u manastire, da ne objašnjavam zbog čega ali ne idem o velikim praznicima, ono kad svi sidju sa brda iako ne priznaju da su odatle, ti što vole da budu vidjeni.

Od uvek je Slava /slavlje/ ljudska potreba za okupljanjem.
Slava, Bozic, Uskrs, u mojoj kuci se slavi onako kako je slavio moj deda, i dedin deda…od uvek. I u ona udarnicka vremena, nije se krilo i niko nam nije zabranjivao. Ja zaista ne mogu da shvatim ko je to zeleo da mu bude zabranjeno? I da li je bilo?
O novoverstvu bih imala mnogo toga da kazem. U crkvu sada idem retko, cesce svratim u neki manastir. Posto mnogo putujem, cesto sam u prilici.Samo da ne gledam one koji nemaju pojma zasto su dosli. A nemaju.
Na Slave u kafanu ne idem, deda bi mi se u grobu prevrnuo.

U osnovi, sve više mislim da se ljudi zovu radi potrebe da se okupe,a samo su povodi različiti – mada ništa novo i nisam rekao.

I okupljanja za svadbe, rođendane, slave, sahrane – sve je to samo različit način ljudske želje da se bude deo zajednice.
To “peglanje” različitih događaja oduzima unikatnost svakog od njih i svede ih na uvek iste rituale.

Gospođa sa frizurom bi se uvredila ako joj kažete šta mora biti na stolu kad je slava – sve drugo je nepotrebno. No, meni ne smetaju ti novi, to je još Dostojevski lepo rekao: Čovek je biće koje se privikava na sve. Oni samo, koliko im kulturološki i lični obrazac koji imaju, dozvoljava, gledaju da “ne štrče” u gomili.

Samo oko pet odsto ljudi (nisam to odokativno, nekakvo sociološko istraživanje) uspeva i hoće da ide kroz život svojim stazama, ostali su pratioci koji ne bi znali kud bez onih prvih.

Ta smešna potreba za “frizurama novih vremena” je večna i nije proizvod ovog društva, mada ga ono uobličava po svome, već cele civilizacije. (Dobro, otišo sam sad off topic, al’ kad me je već krenulo).Nama je, naravno, nekad smešna, nekad jadna jer se odvija pred našim očima – ko ne bi odoleo da se ne nasmeje!

Inače, pitao ja jednom jednog sveštenika ima li sad više ljudi u crkvama. Dobio sam neočekivan odgovor – ne, isto, koji su uvek dolaze dolaze i sad, ko nije, ne dolazi ni sad.

Razlika je u tim velikim danima kada se dolazi da bi “bio viđen”, e onda je sve puno. Kao što se izlazi na ma koja društvena događanja da vidiš i da bi bio viđen – to je bitan sadržaj socijalizacije.

Izvinjavam se, sad sam stvarno preterao sa pisanijem. Ispade čitava propoved.

Takođe, od tada ne idem više lično ni po badnjak u šumu da ne bih više sretao “novokomponovane” vernike, već ga kupujem na pijaci.

Eto šta Ršum traži, ja bih se i sa jagnjetom zadovoljio.
Svašta su mi ogadili, ali ovo ne dam!!(agnus dei)