Juče sam pročitala ovo kod Pedje Supurovića, iz nekog razloga nisam uspela da ostavim komentar, a danas sam pročitala ovo. Nije prvi put a, nažalost, nije ni poslednji. Ovo što ću napisati se može desiti u bilo kom gradu, u bilo kom kliničkom centru. Neću navesti o kojoj bolnici se radi iz prostog razloga što sve ovo nije usamljen slučaj i zbog toga što me je osoba koja mi je ovo pričala, svaki put zamolila da nigde to ne pominjem plašeći se za svoj posao i što je svaki put kad je odreagovala bila pozvana na odgovornost. Metod zastrašivanja radi uvek i svuda. Uostalom, ministar zdravlja, onaj što govori ”moje bolnice”, je u onom čuvenom uputstvu o oblačenju bolničkog osoblja, boji noktiju, dužini suknje, i vrsti poklona koje zdravstveni radnici smeju da primaju, naveo i da se o ”problemima” posla ne sme razgovarati van posla. Podleže disciplinskoj odgovornosti. Ko ‘lane – nadrljao je!

Ako ste primetili da je u vašem gradu, bilo kom gradu, povećan broj dece obolele od astme znajte da nije tako. Uglavnom su u pitanju obični bronhitisi ali ordinirajući doktor, pulmolog, od svake ”pumpice” koju prepiše ima odredjen procenat. Jednostavan dil sa farmaceutskom kućom koja ih proizvodi. Ako vam kažu da vaše dete ima astmu, proverite to u još nekoj ustanovi.

Ako vaše dete leži u nekoj dečijoj bolnici i vi mislite da nad njim tamo neko bdi – tako je, ali o njima brigu vode uglavnom medicinske sestre. Medicinska sestra ne sme da prepiše terapiju, ne sme ništa da da detetu dok to ne kaže dežurni lekar. U toku noći to može da napravi problem jer je neko dežurnoj doktorki, pedijatru, dojavio gde može da nagazi svog muža sa ljubavnicom i ona ostavlja odeljenje i odlazi. Do jutra se vraća da preda smenu.

Da dobijete uput da dete vodite u Beograd ne možete sve dok vam dete ne dovedu do stanja kad više ne znaju šta da rade. Uput koji u tom trenutku prati dete je lažiran, ono što su davali kao terapiju je izostavljeno, ono što je trebalo da daju a što su naknadno ukapirali je upisano kao terapija ali i napomena da dete na prepisanu terapiju nije reagovalo.

U vreme vrućina dete koje mora hitno da se transportuje u neku drugu bolnicu mora u stanju polukome da čeka da ”zahladi”, anesteziolog koji treba da prati dete neće da krene po toj vrućini jer kola nemaju klimu.

Doktorka pozvana na konsultaciju u vezi deteta koje je u nesvesnom stanju i za koje se sumnja da ima meningitis a koje ne reaguje na njeno – otvori oči – sestri saopštava da ne može da obavi pregled i da napiše da ”dete neće da saradjuje”. Sestra piše izveštaj o neodgovornom ponašanju doktorke i biva pozvana na odgovornost gde joj saopštavaju – Ne možete tako, ipak je ona doktorka.

Roditeljima koji su tvrdili da njihovo dete od tri godine ima napad slepog creva i koji su jedva uspeli da dobiju uput za bolnicu, dežurni hirurg je rekao da su histerični i da dete simulira napad slepog creva. Da ponovim, dete od tri godine. Operisano u toku noći kad mu je perforiralo slepo crevo.

U bolnici leži dete koje prate sa sumnjom da ima vezana creva. U toku noći dežurna doktorka neće da dođe na poziv dežurne sestre, upravo se spremila da spava. Dolazi tek pošto je sestra otišla kod nje i tražila da potpiše da neće da pregleda dete. Pregled obavljen sa vrata, pogledom i konstatovano da je dete samo uznemireno. U toku noći operisano, sestra pozvala hirurga na konsultacije.

Medju zdravstenim osobljem postoji izraz ”gubimo pacijenta”. Dešava se. Dešava se i da doktor na kolenima reanimira dete jer nemaju sto za reanimaciju a dečiji kreveti su obično niski. Dešava se i da doktorka ne zna koliku dozu neophodnog medikamenta treba da da jer joj doze nisu ispisane na zidu. Skrštenih ruku kritikuje sestru i kaže – Ajde, tolike godine radite a ne znate. Ne radi se o neznanju već o tome ko to mora da uradi i ko je odgovoran za svaki gram ili mililitar koji je dat detetu.

Dešava se da niko neće da uradi skener detetu koje ima tumor na mozgu, beba od 17 meseci, bolnički pacijent, čeka se da načelnik dođe i odobri. Skener je skupa mašina. Tehničar uzima dete i kaže – Ja preuzimam odgovornost a onda ću da dam otkaz, odoh iz ove ludnice. Dete odmah po skeniranju hitno poslato za Beograd.

Ovde ću da stanem mada ima toga još i još strašnijeg.

Većina lekara sa kojima sam pričala izjavljuje da lekari u zemlji Srbiji nisu motivisani. Novcem, naravno. Samo je jedan od njih rekao da lekar mora savesno i odgovorno da obavlja svoj posao dok prima i jedan, jedini, dinar kao platu. Kome se ne svidja neka se bavi nekim unosnijim poslom. Ako je novac motivacija za sve, 99% ljudi u srbiji ne bi trebalo da bude motivisano za najobičniji život.

I šta ja treba da kažem? Svaki lekar će reći da su i lekari živi ljudi i da imaju pravo da greše. Svakako, ali kad će već jednom početi da se ponašaju kao ljudi a ne kao bogovi. Već sam pisala o ovakvim stvarima a jedan doktor koji mnogo voli da čita šta pišem mi svaki put napiše da mora da sam želela da budem lekar i da zbog toga ”blatim” lekare. Ali, na ovo što pišem neće niko odreagovati. Vi ćete napisati po neki komentar, na drugim sajtovima će biti komentara i nikom ništa. Gora se malo zatrese ali miš nikako da se rodi.

Znate li da svako odeljenje, svake bolnice ima svoju nezvaničnu tarifu, da se lekari igraju igre ”kidamo ti živce” sa pacijentima, stavljajući ih na program za operacije i skidajući ih sa istog sve dok im ne daju novac.

Znate li da u jednoj bolnici postoje dvojica lekara specijalista iz određene oblasti i da zbog toga što ih je samo dvojica obojica imaju službene telefone na koje moraju da se jave bilo kada. Jedne noći su pozvali jednog, javio se mrtav pijan pa nije razumeo šta se od njega traži. Drugi se javio i zapretio da će svi leteti sa posla ako se samo još jednom usude da ga pozovu van radnog vremena. Čekali su ih do ujutru.

Znate li da je lekar plastičar koji je jednoj devojčici operisao uši, ambulantno, pod lokalnom anestezijom, operisao jedno uvo a onda se povukao u svoju ordnaciju jer mu je pristigla lična gatara, a ona ne može da čeka, odakle je izašao posle sat vremena da uradi i drugo uvo.

Ne znam da li ste nekada pričitali ovo a onda mi recite šta treba da uradimo da oni, lekari ove zemlje, rade odgovorno svoj posao. Samo to.

Otvoreno pismo kragujevačkoj javnosti

Ljiljana i Predrag Andrić

Otvoreno pismo predsedniku Opštinskog suda, predsedniku Okružnog suda, Opštinskom i Okružnom tužilaštvu, predsedniku Lekarske komore, Srpskog lekarskog društva, direktoru Kliničkog centra Kragujevac, predsednici Vrhovnog suda Srbije i ministarki pravde:

Poštovani,

Drugog oktobra 1998. godine u Dečijoj bolnici kragujevačkog Kliničkog centra preminula je naša troipogodišnja ćerka Mila Andrić i već 11 godina pokušavamo da saznamo pravu istinu o njenoj smrti, a 9 punih godina traje sudski proces pred Opštinskim sudom u Kragujevcu.

Obraćamo vam se jer sumnjamo da postoji opstrukcija kako od strane okrivljenog dečijeg hirurga dr Nebojše Zlatanovića, tako i samog Opštinskog suda.

Petog oktobra 1998. godine podneli smo kragujevačkom SUP-U krivičnu prijavu protiv troje lekara specijalista kragujevačkog centra – dr Nebojšea Zlatanovića, dečijeg hirug,a i infektologa dr Ljiljane Nešić i dr Predraga Čanovića koji su bili optuženi da su počinili krivično delo nesavesno lečenje koje je za posledicu imalo smrt pacijentikinje.

Šest meseci kasnije, 19. marta 1999. godine tadašnji tužilac je tužbu odbacio kao neosnovanu i odustao je od službenog gonjenja lekara – na hodniku je meni kao ocu pokazao neki papir za koji je tvrdio da je to mišljenje veštaka dr Obradovića. Privatnu tužbu protiv troje lekara podneli smo 25. marta 1999., a zahvaljujući izuzetnoj istrazi koju je vodio suduja Darko Polojac u sudski proces se posle dve godine i šest meseci zvanično uključilo i tužilaštvo – 28. februara 2000. godine podigli smo privatnu optužnicu, a 3. jula 2000. godine tužilaštvo je zvanično preuzelo slučaj.

Presudan je bio nalaz veštaka Sudsko medicinskog veća novosadskog Medicinskog fakulteta kojim je utvrđeno da je Mila umrla od dehidracije i zapetljaja creva. Kao što tvrdimo da opstrukcije nije bilo u kragujevačkom SUP-u i prilikom istrage, tako isto tvrdimo da je u svim drugim delovima procesa bilo opstrukcije – na primer nalaz veštaka Sudsko medicinskog odbora iz Novog Sada nikada nije bio branjen, niti su veštaci dali svoj iskaz. Pune dve godine oni su dolazili na suđenje, a nikada nisu bili prozvani da bilo šta kažu. Kao razlog je navedeno da je jedan od članova odbora preminuo, mada je nalaz potpisalo nekoliko profesora i sama institucija – nije to nalaz samo jednog lekara, već tima i čitave institucije koja ga je overila pečatom i memorandumom.

Ove dve godine slučaj je vodio sudija Nenad Ćosić, a mi smo dobili dve godine mirovanja. Nije održano ni jedno ročište, jer je jedan od okrivljenih dr Predrag Čanović bio narodni poslanik i bilo je potrebno da se poslanici Narodne skupštine izjasne o njegovom imunitetu. Preživeli smo i strašno poniženje u direktnom prenosu na državnoj televiziji slušajući neistinu o našem umrlom detetu i njegovoj navodnoj bolesti. U međuvremenu, je suspendovan i sudija Ćosić.

Konačno, 14. maja 2002. godine predmet je dodeljen sudiji Zlati Nestorović koja je pet godina kasnije donela prvu presudu. I tu su se ročišta odlagala jer je okrivljeni dr Zlatanović bio bolestan, pa je otakazo punomoćje jednom advokatu, pa je njegov drugi advokat izabaran za sudiju, pa je treći advokat bio zauzet.

Bez našeg znanja zatraženo je novo veštačenje, ovaj put od Sudsko-medicinskog odbora beogradskog Medicinskog fakulteta. Dešavalo se da veštaci odbijaju da dođu jer im sud nije isplatio troškove..

Potom je dr Nebojša Zlatanović osuđen nepravosnažnom presudom Opšitnskog suda u Kragujevcu 1. oktobra 2007. godine na osam meseci zatvora bezuslovno, jer je počinio krivično delo nesavesnog lečenja 1. oktobra 1998. godine prilikom pregleda troipogodišnje Mile Andrić, nesavesno postupao i nije preduzeo sve neophodne mere što je za posledicu imalo smrt deteta.

Krivica dr Zlatanovića je po mišljenju suda nesumnjivo dokazana i nalazom i mišljenjem veštaka Sudsko medicinskog odbora beogradskog Medicinskog fakulteta.

Osuđujući dr Zlatanovića na kaznu zatvora ispod minimuma predviđenim zakonom za ovo krivično delo, sudijinica Zlata Nestorović je objasnila da je u obzir uzela da je pomenuti lekar izvršio više od 2000 operacija i spasio mnoge živote.

Optužbe su oslobođeni infektolozi dr Ljiljana Nešić i dr Predrag Čanović jer po mišljenju suda bolest od koje je devojčica umrla nije infektivna, već hiruška i nisu mogli učiniti krivično delo koje im se stavlja na teret

Međutim, 1. jula 2008. godine Okružni sud je ukinuo ovu presudu jer Opštinski sud nije utvrdio koje je nepodobno sredstvo ili nepodobni metod okrivljeni Zlatanović primenio, odnosno koju pogrešnu dijagnozu je postavio a koja je u uzročno posledičnoj vezi sa smrću Mile Andrić. S druge strane, Okružni sud je potvrdio oslobađajuću presudu infektolozima dr Predragu Čanoviću i dr Ljiljani Nešić.

Prvo ročište u ponovljenom postupku bilo je zakazano za 24. oktobar 2008. godine, ali je prekinuto jer je okrivljenom dr Zlatanoviću pozlilo. Ni naredna dva ročišta zakazana za 24. decembar prošle i 6. mart ove godine nisu održana jer je dan uoči već zakazanog suđenja okrivljeni dečiji hirurg dr Zlatanović dostavio medicinsku dokumentaciju – oba puta zbog zdravstvenih problema. Prema dostavljenoj dokumentaciji nalazio se na bolovanju.

Zatražili smo od predsednice veća sudije Zlate Nestorović da zvanično preispita dostavljenu medicinsku dokumentaciju preko Kliničkog centra, ali je ona oba puta odbila naše predloge, a nije ih upisala ni u zapisnik s pomenutih ročišta. Izrazili smo sumnju u opstrukciju sudskog postupka, a sudija je meni, ocu nastradalog deteta kazala : Šta mislite kako se on – dr Zlatanović- oseća?

Postavljam pitanje kragujevačkoj i srpskoj javnosti : Kako se osećamo mi, roditelji čije je dete umrlo u kragujevačkom Kliničkom centru pre 11. godina? Kako se osećamo dok godinama dolazimo na suđenja, a ročišta se odlažu, a na prvu presudu smo čekali 9 godina?

Primorani smo da na ovaj način postavimo svima vama nekoliko pitanja:

- Da li je sudstvo u Srbiji nezavisno? Da li je normalno da proces zbog ovakve tragedije i krivičnog dela koje je za posledicu imala smrt deteta traje 11 godina? Da li postoje zaštićene profesije? Da li su nekim propisom, nama nepoznatim, lekari oslobođeni bilo kakve krivice i odgovornosti?
- Kako je moguće da lekar koji je nepravosnažno osuđen za teško delo protiv zdravlja ljudi dobije licencu od Lekarske komore i to među prvih 130 u regionu? Kako je moguće da Sekcijom Dečije hirurgije predsedava lekar protiv koga se vodi sudski proces zbog nesavesnog lečenja i koji je nepravosnažnom presudom osuđen na bezuslovnu zakonsku kaznu u trajanju od osam meseci? Kako je moguće da se bilo ko amnestira od odgovornosti u jednom sudskom slučaju jer je spasio mnogo života?

I na kraju – kako je moguće da se bilo ko osudi na manju kaznu od zakonskog minimuma koji je predviđen za to isto krivično delo? Da li je moguće da se takva presuda donese i kada je u pitanju troipogodišnja devojčica?

Ni tada, a ni sada ne mislimo, a mislimo samo na osnovu dokaza i nalaza veštaka Sudsko medicinskog odbora medicinskih fakulteta u Novom Sadu i Beogradu, da su drugo dvoje lekara nevini, odnosno da su preduzeli sve mere po pravilima medicinske struke. Posebno, jer su oslobođeni na osnovu ličnog mišljenja sudskog veštaka infektologa profesora Ljubiše Dokića, a ne na osnovu nalaza koji je on sam potpisao. To mišljenje ne predstavlja dokaz u skladu sa odredbama ZKP-a jer je veštak govorio svoje lično mišljenje u svoje lično ime i u okviru svoje specijalnosti.

Znamo da se po zakonu lekarima ne može suditi za pogrešnu dijagnozu, već kada ne primene sve savremene medicinske mere, što je u ovom postupku nesumnjivo dokazano. Tačno je da smo zatražili da sud uzme u obzir ponašanje okrivljenog dr Čanovića koji ni jednog momenta nije još više produbljivao našu bol, niti nas je u toku postupka vređao, a videlo se da saoseća sa nama.

Naš jedini interes zbog koga smo i pokrenuli ovaj postupak je bio da se sazna istina o smrti našeg deteta. Nije nam cilj bio osveta, niti da skidamo glave, nego da sprečimo da se ovakve tragedije ubuduće dešavaju.

Na kraju, želim da kao majka pokojne Mile Andrić poručim sudu, tužilaštvu i predsednici veća da ukoliko se nastavi opstrukcija više neću prisustvovati ročištima jer su oni od moje lične tragedije napravili sudsku farsu.

(Preuzeto sa sajta www.kragujevac.co.rs)

Hvala vam ako ste ovo pročitali do kraja.