Je l’ se sećate onog vica:

Čuče Mujo i Haso na brdu iznad Sarajeva i posmatraju kroz dvogled šta se radi u gradu. Jednog trenutka Haso pita Muju:

Bolan, Mujo, šta se dešava?

Evo, došli posmatraĆi…

Pa šta rade?

Ništa, posmatraju.

Prošlo vreme…

Opet Haso pita Muju;

Bolan, Mujo, a šta sad rade posmatraĆi?

Jebu naše žene.

E, moj Mujo, nisu oni posmatraĆi, oni su jebaĆi, mi smo posmatraĆi!

Inače…

Našla ćerka ljubimica u jednom časopisu kako se prav neki nakit od tekstila i sela mi na vr’ glave da joj to napravim.

Pročitala ja uputstvo, piše da se izabere tkanina, jelte, i pripremi štipaljka, sveća i tegla vode. Ukapiram ja odmah čemu štipaljka, da ne izgorim prste dok onu tkaninu budem držala iznad sveće al’ ne ukapiram čemu voda. Mislim, umem tako ponekad da zabagujem. Pročitam još jednom i još jednom i ne ukapiram, sve sam tražila u kom trenutku ta tkanina treba da se potopi u vodu. Pripremim sve pa i tu teglu, računam ukapiraću tokom procesa šta se radi sa tom vodom.

I krenem u kreativan proces dimljenja one tkanine. Istovremeno sam buljila u predloge za Utisak nedelje. Tako buljeći i diveći se otkrivanju tople vode, kao i svaki put, ne obratim pažnju na to da radim sa otvorenim plamenom, jes’ da je od sveće al’ vatra je vatra i ono mi se zapali.

Normalno, počnem da cičim i vrištim, mašem onim da mu pomognem da se razgori, kao i svaka glupača, no sreća da imam svog posmatrača, ljubimac skoči i jednim karate zahvatom mi nabije ruku u onu teglu sa vodom, sve mi prste izgrebao. U sekundi doživim prosvetljenje čemu tegla sa vodom.

Poenta je u prosvetljenju. Mis’im, preteće požare treba gasiti dok još samo tinja vatrica, mora se reagovati na žarišta, ono kao – gle, ovo može da se zapali.

Inače to ako se razgori dok stignu posmatrači… mogu samo da posmatraju, kao i do sad. I posle da pišu knjige. Eventualno uzgred jebucnu nešto, što bukvalno, što figurativno a ovo drugo ostavlja mnogo veće posledice. Pokazala istorija.

Sporo se lečim, još uvek čitam vesti.