Postoje dve vrste zločina – oni izvršeni činjenjem i oni izvršeni nečinjenjem. Samim tim postoje i dve vrste zločinaca. Danas sam sklona da tvrdim da ovih ima više. I ponavljam, nije kriva mašina već ruka koja je pustila u rad i okrenula glavu.
Još juče sam čitala brzinski napravljen profil nasilnika starih samo dvadesetak godina. Do juče su bili nasilnici danas su ubice. Iz nehata? Sociolozi su utvrdili da su ta deca bez nade, uglavnom iz razorenih porodica. Društvo i sistem su nevini, kao i uvek. Ni jedan sociolog na ovom svetu me neće ubediti da je neko u dvadeset godina bez nade. Niti da ’’razorena’’ porodica obavezno stvara delikvente.
Ne želim da čujem ni jednu olakšavajuću okolnost, ni za ruku koja je učinila zločin ni za sistem koji je aminovao da onih dana neko u Beogradu mora da dobije batine. Podjednako su krivi. Ne želim da čujem ni jednog političkog lidera koji naglašava, zahteva, apeluje, najavljuje. Ni jednu reč o narušenom srpskom ugledu, o lošoj slici.
Ne želim da slušam o reakcijama ’’sa najvećom mogućom ozbiljnošću’’ i ’’o principima strogosti’’. Vlast, zakon i pravosudje su imali previše vremena da se uozbilje.
Želim da počinioci budu kažnjeni a da naručioci preuzmu odgovornost. Želim da se ova zemlja uozbilji i prestane da se bavi posledicama. Vreme je da se bavi uzrocima.
Najvećim zločinom, od kako je sveta i veka, smatra se ubistvo.
Najveće licemerje koje može izaći iz mašinerije ove prepredene vlasti je da ne mogu ljude na ulicama da zaštite od nasilnika a onda da šalju telegrame iskrenog saučešća. Sramno! I obećanje da će država učiniti sve da počinioci ovog zločina budu kažnjeni. Država je morala da učini sve da do ovoga ne dodje.
Želim da verujem da u Srbiji još uvek ima mnogo, mnogo, više onih koji strance uče psovkama, objašnjavaju im kako se Srbi ljube tri puta, uče ih da piju šljivovicu i igraju kolo, koje ti stranci odlazeći nazivaju svojom braćom.
Ovde više nije pet do dvanaest. Kazaljke su se sklopile. A to nije čak ni krajnje vreme.
Vreme je isteklo još juče, dok je Brice Taton bio živ.
Da se Brice Taton nikad više ne ponovi!
želim da verujem…samo ne znam mogu li više
A meni verovanje otislo u nevrat.
Sve si rekla…
Juce sam na kraju ugasila televizor, prokljucala sam od njihovih sranja o bezbednosti, zaljenju, kaznjavanju. Zabole njegove roditelje za telegrame i da li ce napasnici biti u zatvoru 40, ili 100 godina. Oni vise nemaju sina, sad su dzabe “principi strogosti.” Kako ih nije sramota da uopste nesto izjavljuju.
Ja samo mogu da kazem,tesko njegovoj majci i njegovom ocu.Tesko njoj, sto ga rodila, hranila,odhranila, da bi joj dete bilo ubijeno u jednoj jebenoj drzavi Srbiji…Sram da nas bude sve sto smo dozvolili da se ovakve tragedije desavaju!!! Mi smi krivi!!! Mi smo one gore izabrali i sada i devedesetih, razlike nema!
Slažem se sa svim što si rekla, ali na kraju mora malo da se pravim pametan
Najveći zločin i greh je samoubistvo. Čin ubistva je nešto neoprostivo, ali postoji prilika za iskupljenje i pokajanje dok kod samoubistva toga nema.
Samoubistvo je greh, ubistvo je zlocin. O cemu pricas, kako neko moze da se iskupi za ubistvo i sta kome vredi njegovo pokajanje.
Samoubistvo je greh po crkvenim normama ali zbog toga ne moze da se sudi izvrsiocu dela.
Uostalom, ove dve stvari su neuporedive, samoubstvo spada u psihijatrijske bolesti, ima svoju sifru a ubistvo je clan u krivincom zakoniku.