Okrati ja ovo!
I tako kad god treba da donesem neku odluku. Sve se preslišavam – triput meri jednom seci, triput meri jednom seci, nemoj da se zezneš, četvoro oči otvori, sve uši načulji i drž’ se dupetom uza zid, nemoj posle kosu s glave da čupaš, ako vidiš da ćeš da padneš ti sedi, budi pametna, nemoj posle u starosti da se pitaš ’de ti bila pamet, pazi, pazi pazi…
Pazim i recnem, kako recnem tako vidim da sam se zajebala da nisam mogla crnje. Počnem sumanuto nešto da krpim pa zaključim da kad recneš dupe uši ne možeš da napraviš, tešim se – ma nema veze, ovaj voz otiš’o, naići će neki drugi, dreždim, dreždim i ukapiram da je voz negde skrenuo s koloseka i da se na mom neće skorije pojaviti. A i ako se bude pojavo meni će u tom trenutku garantovano da se piški pa dok se ja dovedem u red voz će da ode, nije lepo sa smaknutim gaćama da trčiš za vozom dok svi putnici i Selma zevaju šta se dešava na stanici. Sve što stignem je da mahnem Selmi i viknem – aj’, majke ti, ne naginji se, vidi kako sam ja prošla.
Kad god sam se prekrstila i pomislila – aj, bože, pomozi, bog bio zauzet, ja presekla bez njega k’o sama sebi da sam dušmanin. Bog dok se osvrne ja zasrala, ne može da me povadi.
Večeras gde god sam krenula neka vizna euforija pa mi pade na pamet ono šta bi bilo da je bilo ko što nije.
Sve što sam planirala da uradim nije da nisam al’ sam sve uradila naopako, prvo ono što sam rekla da ću poslednje a prvo još nisam uradila.
Prelazila sam neke granice i neka mora kad me niko nije terao i vraćala se istim putevima kad me niko nije zvao da se vratim.
Radila sam kao čistačica, šankerica, konobarica, krupije, sekretarica, prevodilac, korektor, špediter, gazdarica i onda rešila da se penzionišem i uživam u čarima bračnog života, ono kao muž radi a ja idem na jogu i kurs ikebane. ’Oćeš djavola, ubrzo je počelo da me svrbi dupe.
I još me svrbi. Ne ide da u četres i nešto hočeš da živiš kao da imaš sedamdeset a voliš sve što vole mladi kao da imaš dva’es’ tri.
Mom milom Čedu (čedo avanzovalo u Čedu), ćerki ljubimici, sam omogućila sve što je bilo moguće u nemogućim uslovima, i više od toga, vodjena strašnom grižom savesti kao da sam ja za nešto kriva.
Kad god sam zacvilela ona se čudila – u, za šta se ti sekiraš, pošto Čedu još ništa nije mlelo u životu, umesto nje mlelo je mene, kad je trebalo da se čeka čekala sam ja, ja se gurala, svadjala, podupirala, snalazila, zvezde s neba skidala, od jednog pravila tri, ’ladno mogu da se upišem medju madjioničare – očas posla iz praznog šešira izvučem nešto da se i sama zaprepastim.
Milion puta sam se osećala zaglavljenom ovde gde jesam. A ništa mi nije falilo. Kao. Sem možda da malo manje mislim i da ne moram da smišljam. Jer kako god sam smislila mislila sam da sam mogla bolje a za to su bili potrebni uslovi, ono jebeš talenat, to je samo pola posla.
Nisam nezadovoljna koliko bih mogla da budem.
Samo noćas razmišljam da li sam jedna od onih – sve što sam imala to sam željela ili sve što sam željela to sam imala. Malo je glupo kad se pitaš.
I zato, kad bi mi ljubimica rekla da želi da ode samo bih joj mahnula – putuj, Selma…
Ovde se nikad ne zna.
Bar ćeš znati da si probala a ja bih volela da ovde bude da nikad ne poželiš da probaš. Sem da prošetaš.
I nema ovo nikakve veze sa vizama, putovalo se i ovako.
Ima veze sa dvadesetak godina tokom kojih su me ubedjivali da jeste ono što nije, da nije normalno ono što jeste i obratno, da treba da se borim za ono što su drugi izgubili, da se ponosim stvarima kojih se stidim, da ne sanjam, da se osećam prazno, da verujem u bolje sutra kao da je ovde bilo zabranjeno imati jedno obično danas.
To je ono što moje dete ne sme da oseti – da stoji i čeka svoj život uhvaćena u zamku tudjih grešaka.
Dok vozovi prolaze.
Ja to ne mogu da zaboravim.
Jer danas nisam sigurna da sam imala što sam želela ili želela što sam imala, kako rekoh…
Čovek se tako brzo navikne, sam sebi počne da dobacuje pojaseve za spasavanje a pojma nema da li se spasao ili je to samo iluzija.
Godine sam potrošila razmišljajući o One Way Ticket a da u stvari uopšte nisam htela da odem.
A to je već gubitak.
Sad nam više nije ništa od svega što je moglo da nam se desi, a nije. Lepo kažeš “Nisam nezadovoljna koliko bih mogla da budem”. Tuđe greške su najskuplje – ništa nismo naučili sem da se sklonimo od onih koji ni na svojima ne uče. Hohštapleri.
[...] This post was mentioned on Twitter by Mirjana Mimica and Vera Mladjan, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: Naterala si mi suze na oči ovim prelepim tekstom RT @Mahlat Novo na blogu – Putuj Selma – http://bit.ly/64ldec #Mahlat [...]
Gubitak ako zelis na takav nacin da razmisljas. Ukoliko stvari sagledas samo malo drugacije , onda se moze ispostaviti da je dobitak..
S moje stane gledista vise je gubitak nego dobitak iz prostog razloga sto uvek mozemo da se vratimo na nista…
Trudim se da ne osete, al’ osete. Nema sanse da ih sacuvam od sopstvene nervoze, od prebiranja do sledece plate, od toga sto nisu putovali nigde. Skoro nigde. A putovali su mnogo vise nego neka druga deca. Al’ nisu koliko ja… Pojedoh se sto ne mogu da zive opusteno i da ne saznaju ono o cemu nisam imala pojma dok se nisam udala (kao, struja se placa?!). Jebi ga, ubi me od sabajle.
S apetitom cu mu mahnuti, makar ja crkla.
Već se psihički pripremam za trenutak kada budu otišla obojica, a kako ih gledam, hoće. Da li će biti srećniji? To se naravno ne zna, čovek gradi svoju sreću ma gde da je, ali da će moći da računaju na pošten život od svoga rada, u to verujem. Kao što verujem da toga još dugo neće biti ovde, bar ne za naših života…
Miss, sad mi dostojanstvo vraća onaj ko je učestvovao u tome da ovaj narod izgubi dostojanstvo, baš hohštapleri.
Deda, tačno ali ne možeš uvek osnovno posmatrati kao SVE, to je tek NEŠTO, dovoljno za preživljavanje ispod svakog nivoa, ne mislim na materijalno, naravno.
Sanja, trudimo se ali moja ćerka je imala 13 godina kad sam je pitala šta bi volela da radi, kad poraste, ona je čutala, ćutala i na kraju me pitala a šta donosi najviše para! Bila sam poražena, ja je nikad nisam učila da serća leži u novcu i da treba da ide z anovcem, koliko god d aje on neophodan. Koliko god da sam se ja trudila d aodržim enki nivo, da je učim, objašnjavam, aktuelna situacija je činila svoje. To je posledica svega ovoga. SAd studira i svakog drugog dana pominje da ne vidi svrhu – ”A šta, kad završim?” – odgovor ne umem da joj dam. Ako je stvar bila samo u vizama onda – putuj Selma…
Elektra, crkla bih ali bolje ja nego da ona crkava.
Miljana, ja sam se tokom svih ovih godina mnogo, mnogo, puta osećala neuspešnom i bezvrednom, radiš, živiš i ne vidiš rezultate. Da, ni ja ne vidim da će zadugo ovde nešto moći da bude ni za mrvu bolje. Godinama se urušavalo, sad će decenije trebati da se oporavi. Ako neko za tim uopšte vidi potrebu i ima volje a sve mi se čini da takvih nema. Ovo je za neke idealno stanje.
Samo uzdisem…sve je tako kako si napisala…eh tugo..
[...] čekajući slike, u medjuvremenu me je noćas naša Mahlat i njen toliko snažan novi post Putuj Selma ostavio nemu, bez teksta i zato ga toplo preporučujem svakom pre nastavka čitanja ovih par [...]
tu sam gde jesam i sve ti je jasno.
(u mislima sam se najebala mile majke onimaznaskojimaisvimanjihovima)
sve u svemu – zacin C. savrseno mi je tu gde jesam , i ne bih se vratila – nikada.
I nemoj ako ti je tu dobro.
Otisla sam davno, jedva sam se naterala, ali sada znam da sam mojim klincima dala sansu da zive i skoluju se i nesto postignu u zivotu… Na njima je! I kad god mi je tesko, to me utesi i da’ mi snage za dalje… I sta ce tvoja devojcica kad zavrsi fakultet, sta?? E to boli?
Da se ne vracamo na sve ono pre toga
Ne znam sta ce, ja samo ocekujem da bude pametna i slusa sebe.
Magi, bre, pa poceo decembar i prednovogodisnja euforija
a ovo drugo, pa sta nama fali da imamo sistem, red bi bio da prestane lov u mutnom
Srbija je kao zooloski vrt. Ja se ludo za zabavljam i nikad ne bih otisao.
[...] Putuj Selma CITAT:…….Pazim i recnem, kako recnem tako vidim da sam se zajebala da nisam mogla crnje. Počnem sumanuto nešto da krpim pa zaključim da kad recneš dupe uši ne možeš da napraviš, tešim se – ma nema veze, ovaj voz otiš’o, naići će neki drugi, dreždim, dreždim i ukapiram da je voz negde skrenuo s koloseka i da se na mom neće skorije pojaviti. A i ako se bude pojavo meni će u tom trenutku garantovano da se piški pa dok se ja dovedem u red voz će da ode, nije lepo sa smaknutim gaćama da trčiš za vozom dok svi putnici i Selma zevaju šta se dešava na stanici. Sve što stignem je da mahnem Selmi i viknem – aj’, majke ti, ne naginji se, vidi kako sam ja prošla…… [...]
[...] Putuj Selma, Brod ludaka, Da cveta ljubav i da rode vinogradi , Napravi mi mesto hoću da dišem. [...]